U razdeljak te ljubim Kad je pre mnogo leta bal pravio baron, Fon Ligenštul je pozvan da naiđe i on. Čim uš'o je u salu, onako lep i mlad, prišla mu neka dama, i uzviknula tad: "U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog, jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog. U razdeljak te ljubim, jer želim da se zna, zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna." Fon Ligenštul je hitro napustio taj bal, Želeći da, pre svega, eskivira skandal. Al' već sledećeg dana ponovilo se zlo, Stiglo je njeno pismo, na kom je pisalo: "U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog, jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog. U razdeljak te ljubim, jer želim da se zna, zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna." Fon Ligenštul je bio zbunjen stvarima tim. Izgubio je živce, promen'o se sasvim. I poč'o je da traži u alkoholu spas, mesto miseva belih, priviđ'o mu se glas: "U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog, jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog. U razdeljak te ljubim, jer želim da se zna, zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna." Srce mi je kao ratar Budim se u zoru ranu kada čujem prvog petla znak. Nasmešim se novom danu čim se javi zlatni sunčev zrak Tu mi je dom, sred ravnice selo spi. Beli se još stara kuća, rodni prag. Živim po svom, zaneli me gradovi. U srcu mom večiti trag. Srce mi je kao ratar što u zitu nalazi svoj mir. Srce mi je kao ratar što u zitu nalazi svoj mir. I peva, na, na, na, na, sutra je opet novi dan. I peva, na, na, na, na, sutra je opet novi dan. Gledam kako oblak sivi nad ravnicom putuje u krug. Nosi kišu nekoj njivi, dobar razlog da mi bude drug. Vrti se sve, k'o duboki, tamni vir. Do sreće put čovek često traži sam. Ja dobro znam gde me uvek čeka mir. Ja dobro znam gde pripadam. Srce mi je kao ratar ... Prva ljubav Tad još nisam ništa znao i još nisam verovao, da na svetu tuge ima. Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo il' centarfor školskog tima. Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo, to su njene oči bile. Imala je kose plave i u njima na vrh glave belu mašnicu od svile. Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. Kad je prošlo đačko vreme, padeži i teoreme i stripovi ispod klupe, nije više bila klinka, počela je da se šminka i da želi stvari skupe. Tako mi je svakog dana bivala sve više strana, slutio sam šta nas čeka. Pa sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem, postala mi je daleka. Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. Danas je na sedmom nebu, kažu mi da čeka bebu. Našla je sigurnost, sreću, dom... Ima muža inžinjera pred kojim je karijera i mesto u društvu visokom. Ja još kradem dane bogu. Ja još umem, ja još mogu da sam sebi stvorim neki mir. Još sam sretan što postojim, pišem pesme, zvezde brojim. Još sam onaj isti vetropir. Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. Kristifore, crni sine Dosadio Španskom kralju stalno jedan isti svet. Na Kolumba izbor pade da načini preokret. Nije stig'o da se snađe, već mu utrapiše lađe i rekoše: "Nađi kontinent!" Nije znao da će sasvim promašiti liniju, da će naći Ameriku sve tražeći Indiju! Kristifore, crni sine, kud se vinu na pučine kad ti to ne leži ni za lek? Ne ide se preko mora bez kompasa i motora, nema veze što je srednji vek. Jednog dana, kad pred njima neka zemlja velika. Svi viknuše: "Indija!", kad ono - Amerika. Kristof se za glavu hvata, stavlja omču oko vrata da potraži stvarno drugi svet. Ljudi moji, totalno sam promašio liniju, našao sam Ameriku a tražio Indiju! Kristifore, crni sine, kud se vinu na pučine kad ti to ne leži ni za lek? Ne ide se preko mora bez kompasa i motora, nema veze što je srednji vek. Računajte na nas U ime svih nas iz pedeset i neke za zakletvu Titu ja spev'o sam stih. Ne spominjem prošlost ni bitke daleke, jer rođen sam tek posle njih. Al' život pred nama još bitaka skriva i preti nam, preti, k'o duboki vir. Ja znam da nas čeka još sto ofanziva, jer moramo čuvati mir. Računajte na nas. Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok, jer slušamo ploče i sviramo rok. Al' negde u nama je bitaka plam, i kažem vam, šta dobro znam: računajte na nas. U ime svih nas iz pedeset i neke za zakletvu Titu sam spevala stih. Ne spominjem prošlost ni bitke daleke, jer rođena sam posle njih. U nama je sudbina budućih dana i neki se možda i plaše za nju. Kroz vene nam protiče krv partizana, i mi znamo zašto smo tu. Računajte na nas. Sumnjaju neki ... Strašan zulj Šta u brigadi znače predmeti s faksa kad jedno su knjige a drugo je praksa? Znam da cu moći svoj mozaik da složim tek kada položim rad. Sada znam šta je prava stvar, sad sam shvatio kako se radi, danas, čuj, imam strašan žulj, valjda najlepši u brigadi. Ja sam u školi suze prolila gorke zbog svakog pet minus i svake četvorke. Bicu odlikaš kad dođem u formu i prebacim normu ja. Sada znam šta je prava stvar... Znao sam malo sve do ovoga leta. Tek sada razumem sve radnike sveta. Do sad sam bio samo veliki klinac i mamin mezimac sin. Sada znam šta je prava stvar... Triput sam video Tita Jednom se otac moj sa posla kući vratio pre, odenuo mi praznično sve i poveo me na trg. Bio sam klinac još i bilo mi je tek oko pet, al' dobro pamtim nasmejan svet i svečan i sretan grad. Nisam razumeo zastave, gužvu, znao sam tek, nešto je važno, jer otac me tad prigrli snažno, reče mi: Sine , gledaj i pamti. I ja sam video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca, tada sam ja video Tita prvi put. U školskim danima o njemu su nas učili sve, al' život nam objasnio tek, to kakav je čovek Broz. Bio sam momak već, kroz muziku sam tražio reč, pred jedan koncert prostruja vest da doći će možda on. I ja sam stajao malen s gitarom, predamnom sve, moje detinjstvo, sloboda, mir, bratstvo, jedinstvo, predamnom on, nasmejan, večan. I ja sam video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, coveka tog, druga i borca, tada sam ja video Tita drugi put. Bio je peti maj, iz Skopja me je vodio put. Na stanicama duž pruge svud, tišina i nema bol. Bitola, Maribor, Rijeka, Nikšić, Zenica, Bor, i svaki čovek i svaki dom je žalio dušom svom. Al' ja sam video visoke peći, fabrike dim, široke njive, Gradove što slobodni zive, decu i mir i jato ptica. I opet sam video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca, opet sam svud video Tita. I ja sam video visoke peći, fabrike dim, široke njive, Gradove što slobodni žive, decu i mir i jato ptica. I opet sam video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca, opet sam svud video Tita Ljubio sam snašu na salašu E, baš sam onomad razmišlj'o od čega pravidu tambure, pa sam pit'o i, i Mitu, i Proku, i onog Mileta Devića, birtaša, zna li kogod, pa niko nije znao da mi kaže. A onda mislim, na posletku, nije to baš tako zdravo ni važno. Jer, evo, i ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira. Pa ću probati sada na njoj da vam odsviram, pa mog'o bih kas'ti da ispripovedam šta mi se jedared desilo kad sam išao u Iđos na vašar, a još sam deran bio. Krenem ti ja jedared u Iđos, bio tamo neki vašar. Sad, jel' vašar, jel' sajam, baš ne mogu tačno da se setim. Al' šta bilo da bilo, baba mi je dao nešto novaca, šta sam ja onda mogao imati, jedno osamnaest, devetnaest godina, uveliko sam se momčio vec po sokacima, pa mi je baba rekao: "Na sine para, idi u Iđos i kupi kakvog lepog konja. Ne marim kakvog, sad, jel' ždrepca, jel' pastuva, jel' ajgira, samo kobile nemoj!" E baš tako mi je rekao. Baba nikad nije mlogo baš voleo kobile. Sad sam ga i ja razum'o, otkad sam odrastao. I tako sam krenuo, pa sam hteo nekom prečicom, preko polja. Nisam se setio onog što kažu: preko preče - naokolo bliže. Ono bilo letno doba, sto bi kaz'li Englezi, Summer time, when the living is easy, tu negde preobraženije, mož' biti tako, devetnaesti, dvadeseti avgust mesec. Sunce odskočilo, podne, a od tog druma ni traga ni glasa. Kanda da sam zalutao. Bogami, kanda da sam zalutao. A gladan i žedan i umoran. Još mi je mati kazla: "Ponesi štagod za jelo". "Ta", reko, "mani mati, naopako, šta ću nosit, tu za dva sata, časom ću ja". Al', vraga, bas mi je falilo. I vidim, neki salaš se beli u senci oraja. Sad, jesu l' bili kokosovi oraji ili kakvi drugi, to ne mogu da se setim, al', reko', 'ajd da svratim, sad što, šta me kosta? Valjda će mi dati parče 'leba i masti i malo aleve paprike odgore, pa ondak čašu vode, a nad'o sam se i kakav tanak špricer, što Mađari kažu "Hozsu lepes", a to na mađarskom znači "dugacak korak". I kad sam dosao na taj salaš, prvo sto sam video, na astalu cipovka 'leba bela, vidilo se da je frišak, onako, reš malko. A po avliji svuda trčidu pilići, brojleri oni što se zovu. Lepo i dan - danas vidim kako onako po avliji se muvaju levo - desno. Odškrinita vrata od pušnice. A tu... E, divota jedna! Odma' ogladnim kad se toga setim. Šunke, slanine, a znaš koje slanine? One 'nako što ima red slanine pa red šunke, pa red slanine pa red šunke, pa tako jedno pet - šest puta, ti redovi. Pa ondak, ondak džigernjače, pa švargle, pa krvavice... A dole jedno plekano bure puno čvaraka i droždina. Što bi kaz'li Japanci, ikebana, prava ikebana. Ništa mene to nije, što bi kazl'o, onako, taklo, iako sam bio gladan k'o vrag. E, već neka plava snaša što se muvala levo - desno po avliji i 'ranila već pomenute, one - piliće... Da sam tada im'o kuću i njivu, pet - šest svinja i bar jednu kravu, i avliju, u njoj jabuku il' šljivu uz'o bih tu snašu plavu. Pitam: "Jel', di su ti baba i mati?" Ona reče mi ovako: "Baba do utorka neće da se vrati, a s materom ćemo lako!" Pa, da te ne sla`em, za jedno frtalj sata, u vr' glave... Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna k'o majska ruža. Rekla mi je konačno, al' suviše kasno, kako ima brkatog muža. Tek tad videh iza plasta sena s nekim vilama muža njena. On mi reče: "Jel' ti, vandrokasu, pušćaj o'ma moju snašu!" A pre toga, sad, jel' sekundu, jel' dve, ne znam... Ljubio sam snašu na salašu, strašno, beše mirisna k'o majska ruža. Rekla mi je konačno, al' suviše kasno, kako ima brkatog muža. Kad već ja nisam prevrn'o, bud'te bar vi sad tako pametni pa prevrn'te ploču, jer sa druge strane ima još, šta je posle bilo. Od tog doba u vasioni su se odigrale mloge neverovatne pojave. Eto, baš onomad sam čitao, ta Kohoteklova kometla, i sve te zvezde sas repom, pa ondak onaj Bermudski troug'o 'di na čudan način nestajadu silni avioni i brodovi. Tol'ko brodova nestalo tamo da se ja već malko brinem i za Slavonski Brod da mu se šta ne desi. Pa ondak Rusi u kosmosu, pa, ne znam, Amerikanci u kosmosu, pa Kinezi u kosmosu, pa Bogićević u Ko... Pa svi u kosmosu. čudo jedno! A to sam sve kaz'o samo da bi malko ilustrovao, ovako, ta mistika i to, šta se sve dešava, jer ja šta god sam zamišlj'o, šta god sam sanjao, to sve mi se ostvarilo. Sve mi se baš ostvarilo. Eto, onomad mi baš umro tetak, iz Gospođinaca, i ostavio mi dvanaest jutara zemlje, ritske, znaš kakve? Kažu navodnjavaj, ne znam, đubri, prskaj, ovo, ono, 'ibridi... Ma kakvi, znaš kakva je ovo zemlja? Tu kad bi dugmad posej'o opet bi nešto niklo. Ja ti kažem - tu bi mog'o sejati i kikiriki, i artičokle, ondak ono, ono drvo što crnci pravidu lebac od njega. I, čudo jedno, pa sve bi tu izraslo. Takva zemlja. A u selu - dve kuće. Jedna baš na glavnom sokaku. Da ti ne kažem ni kako se zove sokak, ni koji je broj od kuće, al' kad dođes, odma' ćeš videti. Odma', odma' se to vidi. Eej, šest pendžera sas ulice, od toga četiri kibicfensteri, pa onako, kad metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog drugog cveća, ondak one zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da ljudi prolaze pa sve gledaju pa govore: "Ju što je lepo, ju sto je divno!", i još svašta govore. Kako i ne bi. Druga kuća mi tu, čelo crkve, isto na lakat, isto je lepa i puna k'o oko, samo što je sa slamenim krovom. Al' ne mari, tu mi sad baba živi i mati. A salaš, e, pitaš kol'ki mi je. Ne bih ti mog'o kaz'ti kol'ki je. I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra, čak iz Segedina da izmeri al' nije mogao siroma', na polak se onesvestio. Eto. Ne moze to odjedared. Al' evo, da uzmeš konja ujutru, al' dobrog konja, pa uzjašeš pa jašeš, i, jašeš i jašeš, do uveče, znaš, i uveče i tebi i konju dosta, i mislite, "Gdi smo i krenuli da jašemo?" - a još ste na mom salašu. Eto, tol'ki je. U štali - šest konja. četir' ova, što ih prežem, sad, jel' u taljige jel' kad orem, ili tako štagođ. A dva bela, ona paradoša, samo kad je, kad su neki svečari, jel' u zimu, tu tako oko Svetog Jovana, kad ih upregnem u saonice, pa s praporcima, pa - divota jedna. Krava imam petnaest komada i to simentalke, one 'olandske. Znaš kakve su? K'o iz opateke da su izašle. Da staneš pa da gledaš, da kažeš: "E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!", takve su. A nije, nose obično mleko k'o i naše krave, samo što su takve šiste, k'o sa čokolade, sa onih slika, mlečne čokolade i tako, divota jedna. Svinja imam dvajes'-pet komada jorkšir i dvajes'-pet komada, sad, jel', berkšir il' bert lankaster, ne znam, uvek tu brkam od ta dva imena. Pa imam nešto i mangurica, imam i prasića. Živine? Tol'ko živine nisi vid'o. Da naranim polak Afrike. Znaš šta je: ćuraka i moraka i pataka i gusaka, jesam još štagod zaboravio - svejedno, imam svega. Pa to sam probao sas digitronom da izbrojim kol'ko imam pa mi iskočio osigurač, ne moš'! Al' vidi ovako, na primer: nekad se probudim, pogledam kroz pendžer, pa reko': "Ju, sneg pao!", znaš, beli se salaš. Pa ondak mislim, pa ne moče biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono - jaja po salašu! I ne možeš skupiti. Unajmim mobu da skuplja jaja, pa ne može, dok skupim, opet polak mućkovi. Imam nešto i novaca, nije da nemam. Ne bi voleo o tom da pričam, kol'ko imam i gdi ih držim. Samo, znaš, da ti kažem o'ma', slabo meni vajda od svega toga što sam ti nabrojao. Znaš, kad tako nekad uleto, kad opali kakva omorina, a ja se prevrćem levo - desno po onoj dunji, pa ne mogu da zaspim, znaš, pa onda izađem na gong, pa sednem na basamke, pa gledam u zvezde i mislim: "Otac mu i te zvezde, kol'ko toga ima - ne možeš to ni izbrojati, čudo jedno!" Da! E, viš, ondak se s mlogo tuge setim... Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna k'o majska ruža. Rekla mi je konačno, al' suviše kasno, za tog njenog brkatog muža. (Eh, da ga je tamni vek moj zacrnio, kad sam ga i video i kad je došao i sve... A sad, šta bilo da bilo...) ... muža. Oprosti mi Katrin Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka, drugi peron lijevo... Ponavljam: Ekspresni vlak za Pariz: Pula, Trst, Milano, Torino, Grenobl, pa napokon Pariz, polazi sa četrnaestog koloseka... Ecris, ma cherie. Ne oublies pas. Adieu... Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam čekao autobus i svirao gitaru. Tad sela je kraj mene, i pitala dal' smeta, i znam li dobar hotel u Rovinju il' Vrsaru. Oprosti mi, Katrin, možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Katrin, sve je sada samo dim. Našoj ljubavi ni traga. I reče da je stigla tog jutra iz Dijona. Odvedoh je u mali restoran s dobrom klopom. Uz sendviče i kafu, onako iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom auto-stopom. Oprosti mi, Katrin... I sutra, sve je bilo k'o da se dugo znamo. Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža. I nije rekla ništa, nasmešila se samo. I pružila mi ruke kao sebe da mi pruža. Oprosti mi, Katrin... I, mahala mi dugo sa prozora vagona. I pisala mi, posle, da pamti sunce juga. I zvala me, u jesen, da dođem do Dijona, al' tamo ne bi bila ista, nego neka druga. Oprosti mi, Katrin... Život je more Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode. Nije mi srce plašljiva srna. Ja se ne bojim velike vode. Lome me vali, nose me struje. Oseka sreće, a tuge plima. Šiba me nebo bičem oluje, al' još se ne dam i još me ima. U jutra rana plaše me senke minulih dana. Sećanja mutna kao u laži, kao u snu... Ipak se borim, ipak se nadam, sve manje letim, sve više padam, i sve su jače ruke ćto me vuku dnu... Možda će žena svilenog bedra, koja me zove i pruža ruke, uliti vetar u moja jedra, do nove žene do nove luke. Život je more... Panonski mornar Gledam Banat, Srem i Bačku s Fruške Gore, gledam tako a u duši lom. Tu je nekad, kažu knjige - bilo more, čekalo me pa presušilo. Rođeni sam moreplovac ko Magelan, il još bolje ko admiral Kuk. U ravnici usred njiva gubim elan, nasukan u žitu morski vuk. Mog mora nema i ne znam šta da radim, moj stari kaže da ni Dunav nije loš. Mog mora nema, al ja živim u nadi, da možda, ipak, negde srešćemo se još. Život mi je zato gorak kao tonik, tuga moja bez kraja i dna. Al na sreću tu je Mesec svetionik vodi me kroz plave vode sna. O, gde baš mene da tako nešto snađe, Ovo je priča i za suze i za smeh. Poneki mornar možda ostane bez lađe, ali bez mora, to je izuzetan peh. Mog mora nema... Moja draga sad je u Japanu Pamtim još taj sastanak, suze njene, rđav znak, reče: "Tata ima pos'o nov, ja se selim!" Nije strašno, rekoh ja, osim parnog vikenda, viđaću te stalno dobro znaš, kol`ko poželim. Moja draga sad je u Japanu, pisma dugo putuju do nje, uči džudo, pravi ikebanu, plašim se, zaboraviše sve. Ja sam još, uglavnom na Balkanu, i bez nade da ću proći svet. Da'l me ona ima još u planu, ili drugom bere trešnjin cvet? To je bila ljubav baš, love story na način naš, sumnjam da šu sresti ikad još neku sličnu, srušio se čitav svet, odneo je džambo džet, od sudbine dobio sam tad petu ličnu. Moja draga sad je u Japanu... Fina lagana stvar Tad još nisam birao ni gde, ni šta sam svirao, a baš u tom je stvar. Ona je došla tad i rekla pokušaj, napravi jednom bar, za mene neku finu sporu stvar, finu laganu stvar. I od dva tri akorda, jer ni ne umem bolje ja, pesma je nastala. I čim su čuli nju, laganu pesmu tu, svi su pevušili i svi su zaneseni plesali, uz tu laganu stvar. Čule su me krupne zveri, producenti, menadžeri, shvatili su kakav imam dar. Nudili mi rajsko voće, mnogo love, slavu, ploče, ubrzo sam postao super star. Zahvaljujući muzici, baš ko kuče na uzici, svetom me vodili. Pričali:"To je taj, čudo od deteta, a ja sam pevao milion puta jednu istu stvar, finu laganu stvar. Verovali ili ne, za sve moguće novine, dao sam intervju. Svi su me snimali i očekivali da kažem kad i gde sam tako genijalno smislio finu laganu stvar. Pričali su da sam zlatan ili da sam čist šarlatan, i sve manje ja sam bio svoj, Kad sam razmislio o tom, zamislih se nad životom, rekoh sebi:"Kuši, stari moj!" Želeo sam život nov, u senci bresta crven krov, i moju draganu. Gde god sam bivao, o njoj sam snivao, od onog dana još, kad je poželela da napišem finu laganu stvar. Želeo sam naći nju i čim stigoh na stanicu upitah dal' je tu? Tad su mi rekli da se davno udala za nekog mangupa sa kojim je zanesena plesala uz tu laganu stvar. Prvi januar Halo? Ej, ćao! Ja sam, zar mi ne znaš glas? Zvao sam te, nisi bila tu. Pa eto, malo cugam, znam to nije spas. Ništa, želim ti sretnu novu godinu, ćao! Pomisli u ponoć na mene, na nas, pomisli na Šoltu, na klince i bas. Možda novi januar donosi spas, pomisli u ponoć na mene, na nas. Ne daj da nam snegovi zaveju trag, pogledaj kroz prozor kad sklopi se sat. Nosiće te mašta ko čarobni sag, ne daj da nam snegovi zaveju trag. Halo, tu je društvo, hajde dođi i ti. Da, i on je sa mnom, pa šta s tim? Čula sam da negde si u planini, Ma dođi, tako želim da te poljubim, sad. Pomisli u ponoć... Hej, haj, baš nas briga U mog babe para mlogo, hej! Da izbrojiš ne bi mogo sve. Pa se selom pripoveda da smo prave lole, ma, zavidi nam neki sitan svet. Ume život biti tmuran kad gledaš od dole, Ma budi zato sivi soko, pa se vini u visoko, hej! Hej, haj baš nas briga, vozamo se na taljiga' Zorom, ili mrakom, šorom il sokakom, noću kad selo drema, kad nigde nikog nema, mi jurimo kroz noć. Jedared je baba bio kum, svirci su nas čekali uz drum. Red bi bio da smo konje upregli u čeze, al taljige vole baba moj. Jos kad sitno iz šaraga tambura zaveze, ondak život nema mana, brži smo od aeroplana, hej! Hej, haj, bas naš briga... Marina Marina, tek uz pomoć starih slika, još mogu da se setim tvoga lika, i bude se tad neki nemiri zli i drugovima pričam da si moja bila ti, sav pijan od te laži, ko od dobrog rumenog vina. Marina, ti si bila moja prima, Marina, svetlo, tama, leto, zima. I verujem još, u tome je spas, i često tako smišljam neki život za nas. A tada, javi mi se stvarnost setna ko violina. Marina, ja još iste pesme pevam. Marina, ja još iste snove snevam. Iz ničega smeh još stvoriti znam, na kraju svake pesme ipak ostanem sam, i uvek čujem kako šumi more iz daljina. Marina, dal' ćemo se ikad sresti? Ja ne znam kuda će nas to odvesti. I dobro je to što ne znamo kraj, Sad zbogom, neću reći da te volim, ali znaj, Marina, ti si bila moja pesma i moja plima. Marina... Pile moje, pače moje malo Puteve sam prošo mnoge, dobro sam prošeto noge, pile moje, pače moje malo! Kuća mi je tamo gdi sam, nigde mira našo nisam, čedo moje, luče moje lepo! Prošao sam belim svetom, Kitio se raznim cvetom, Sreto ljude bele, crne, Ko kurjake i ko srne. Vido sam što nije svako, Pročito sam život lako, Lane moje, pile moje malo! Za život mi malo treba, Tambura i parče leba, Luče moje, pače moje belo! Sam tugujem, sam se tešim, Kažu neki kako grešim, pile moje, čedo moje lepo! Ostadoše iza mene od sveg čuda uspomene, Varoši i žene razne, Puna srca, čaše prazne. Ne gledaj me, šta je tebi, Nađi nekog sličnog sebi slomiću ti srce kada odem! Gle, polaze noge same, To drumovi zovu, mame, pile moje, pače moje malo! Ne zovi me da se vratim, Lutalicu zvezdu pratim, Čedo moje, luče moje lepo. Kuća mi je tamo gdi sam, Nigde mira našo nisam, tražio sam džaba sreću, kanda da je naći neću... Deder i ti so tom violinom, ajde... 1987. Juče sam slušao vesti na radiju, poseban osvrt na pucnjavu u Persiji. Sve ređe spominju drug' Hamdiju, suviše njih je na veresiji. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! Na svetskoj berzi laju kerovi, nek dolar propadne, tu su naše menice. Ne plaše mene krupni zverovi nego krvopije i stenice. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! Decu ubijaju na spavanju, plaši me da se ne podigne vampir četnički, šta vampir zna o iseljavanju, i on sve vidi čisto etnički. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! I negde sasvim u dnu novina mala i beznačajna vest, da jedan peva deset godina, otpev'o je i on svoje, gotovo, gotovo je! Juče sam gled'o televiziju, neshvaćen genij, drug Fadilj na teškoj muci je: ne shvata niko moćnu viziju, ne dižu javne institucije. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! 'Ajmo deco... U Novom Sadu demonstracije, poznata priča, i ovde je kriva menza. Na ulicama mladost nacije, e sad nam jedino fali još Lech Valensa. Tuga jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! I negde sasvim u dnu novina mala i beznačajna vest, da jedan peva deset godina, otpev'o i on svoje, gotovo, gotovo je! I negi drug je opet digao glas, drug nam je ponovo zbog svega drž'o govor. Da, on je opet malo vik'o na nas, do kraja govor je postao isti horor! Tuga jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! Slučaj tih građana je zamršen, niko im još ne sme reći da štede snagu, i da je rat nedavno završen i da su Rusi vec na Reichstag-u. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! La, la, la, la, la... Oleo! La, la, la, la, la, la, la... jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Blesava! Jadna i bedna osamdeset sedma! Stop, stop, stop, stop, stop! Jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Najgora godina! Jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Pu, je... Poluuspavanka Hej, otkači šlepove! Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi. Postoje kod Amera reči za to: "Take it easy", lutko lepa, zrela se breskva nebom cepa. U kosu me zadeni, k'o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena. Svi satovi svemira žure, mi imamo vremena, puna kapa. Noć i nas dvoje, stara klapa. Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka, buenas noches ciquita, to smo smislili vrag i ja, to je magija, tajni prolaz kroz noć. Baš polaze galije do vina i maslina, 'ajmo malo na jug Italije, zatvori oči... U tajnoj sam misiji! Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pučini a ja sam na ovoj planeti da sretnom te učinim, spavaj samo. Ne znaju oni šta mi znamo. Nije ovo sweet baby dream, glupi evergreen, nema ljutnje Sinatra. Ova pesma te voli sva, to je molitva za još jedan lep san. O, ne boj se granica i naslovnih stranica, nema tih glupih stanica na putu do jutra. Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka, buenas noches chiquita, to smo smislili vrag i ja, to je magija, tajni prolaz kroz noć. Baš polaze galije do vina i maslina, 'ajmo malo na jug Italije, zatvori oči... Priča o Vasi Ladačkom Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta... Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'. Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava, umrla je s trideset i nešto... Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka. Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba, al' je Vasa hteo mnogo više... Želeo je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše... Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute cilaše, ali nije mog'o da ih ima. Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao: voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu, to ne bira pamet nego srce... Sve se nad'o da ce ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela. Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa mirazdžikom, jedinicom ćerkom nekog gazde... Dobio je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše... Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše, sve je im'o ništa im'o nije. Propio se, nije proslo mnogo, dušu svoju Đavolu je prod'o. Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši, ali nije mog'o da ga nađe... Mlad je, kažu, bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi. Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava i još pamte šta je zadnje rek'o... Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih, džaba bilo sata i salaša... Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih, džaba bilo karuca, čilaša... Kada nisam s onom koju volem, kada nisam s onom koju volem. Kad ja nisam s onom koju volem, E, kad nisam s onom koju volem. Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu, kažu da je bio čudna sorta.. Hej čarobnjaci svi su vam đaci I mi smo vaši i vi ste naši, crveno-beli! Na Marakani ili na strani. Eo, eo, zvezda! Istok i zapad zovu u napad, crveno-beli! Sever se puši, zvezda sve ruši. Eo, eo, zvezda! Zvezdo, zvezdana, naša pesma ori, Mi smo majstori, mi smo šampioni. Zvezdo, zvezdana, naša pesma ori, Mi smo majstori, mi smo šampioni. Zvezda! Zvezda! Legende pletu po celom svetu, crveno-beli! Svuda si slavna, svakom si ravna. Eo, eo, zvezda! Istok i zapad zovu u napad, crveno-beli! Sever se puši, zvezda sve ruši. Eo, eo, zvezda! Mi smo Zvezdini, to nam je u krvi, mi smo najbolji i kad nismo prvi. Zvezdo, zvezdana, naša pesma ori, Mi smo majstori, mi smo šampioni. Zvezda! Zvezda! Čarobna kugla, lopta okrugla, crveno-beli! Hej čarobnjaci, svi su vam đaci. Eo, eo, zvezda! Istok i zapad zovu u napad, crveno-beli! Sever se puši, zvezda sve rusi. Eo, eo, zvezda! Zvezdo, zvezdana, naša pesma ori, Mi smo majstori, mi smo šampioni. Zvezdo, zvezdana, naša pesma ori, Mi smo majstori, mi smo šampioni. Zvezda! Zvezda! Zvezda! Zvezda! Zvezda! Zvezda! Zvezda! Zvezda!