Ja luzer? The last march Krivi smo mi Posvađana pesma Dan posle ponedeljka Provincijalka Portret mog života Stari laloški vals Čovek sa mesecom u očima akordi

		Ja luzer? Rođen pod sretnom zvezdom magičnom, ali nad ovom zemljom generalno tragičnom, čemu sam blizi - triput pogađaj. Neko nad nama vrši oglede. Hajde, usudi se i pogledaj u poglede, ovde je osmeh - događaj. U šupak kosmosa smo upali. Mnogi su domobranci zauvek prolupali. Caruje virus apatije. Al' ti na mene stavi upitnik, pa rekni: dal' ti bata deluje k'o gubitnik? Ma nema šanse, šta ti je? Ja nisam luzer, o naprotiv, meni je osmeh lajt-motiv. Ja nisam luzer, ja imam nas, a za svet - ko te pita? Ja nisam čedo proseka, mene ne vuče oseka. S tobom je tretman poseban, svaki je dan dolče vita, i svud je Hollywood. Namlatim mesečno šest maraka, bude za cipovku i frtalj kile čvaraka. Ološ mi veze ometa. Ali kad dođem kući, tu si ti. E, tu će tvrđavicu malo teže srušiti - to im je izvan dometa. Ja nisam luzer... The Last March Postoji jedno stručno mišljenje po kom sam uvek dosadan i isti, pa sam probao već svasta: bluz i tango, rege, kantri, rok i diksi. U traganju za novim šlagerom, sad kopam prstima po tamburi k'o bagerom. Ali panika, brate, tonem poput Titanika. Jer ostade mi marš, jedino još marš. Za ovo ovde, za happy raju što slavi bedu u punom sjaju. Ostade mi marš, ništa osim marš. Pesmica jes' malo čudna, al' vremena oskudna - daj šta daš. Javlja se određeni utisak da imam neke momente u stihu, ali da moje žalostivne rime negativno utiču na psihu. Dobar sam, kažu, u baladama, njima bih dirnuo i onog pravog Sadama. Ali u ritmu sam, hm, još nedovoljno iskusan. Jel'?! Pa da probam marš? Jednostavno marš. Za ovo ovde, za sretno stado koje u mraku mekeće rado. Ostade mi marš, jedino još marš. Pesmica jes' malo jadna, al' vremena prikladna - daj šta daš. Kazu da pesma nas je održala. I ja lično zastupam tu tezu. Al' sad na primer imam tremu, imam jezu kao slepac na trapezu. Ovo je rasklimana država. To više bre ni Pavaroti ne održava, kamoli jadan ja. Idi, to su naivna nadanja. Al' možda legne marš, možda treba marš. Za ovo ovde veselo krdo što je na svome tek kad mu je tvrdo. Ostade mi marš, jedino jos marš. Jes' da je pesmica bedna, al' vremena vanredna - daj sta daš. Pa da probam još marš, kratko - jasno marš. Za ovo ovde, lenjo do srži čiji je moto "trpi i rži". Ostade mi marš, ništa, samo marš. Uglavnom, što bi se reklo, al' vreme je isteklo - daj šta daš. Marš ti, oca ti jebem bezobraznog. Krivi smo mi O, nisu krivci primitivci što su pokupili mast. Korov nikne gdi god stigne. Ma, svaka njima čast. Krivi smo mi. Otkud svi ti paraziti što su nam zagustili? Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili. Ma, šta su znali generali i brkati majori? Jedino da viču: "Pali!", ali - nisu najgori. Krivi smo mi! Ni svi ti silni infantilni što su puške sanjali. Ne, ne derane. Krivi smo mi što smo se sklanjali. Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas. Ne pitaj mnogo, dospećeš i ti na rđav glas. Putuj planeto, super smo se družili. Nama je lepo, taman kako smo zaslužili. Nisu krivci depresivci, lude i psihopate, što su rušili pa sada nama nude lopate. Krivi smo mi. Nisu krivi sedativi što ih nisu sputali. Sorry matori, krivi smo mi koji smo ćutali. Putuj Evropo i poš'lji nam malo peciva. Nama je dobro - sreća jedna neizreciva. Putuj planeto, ovde se vrag priziva. Nama je lepo. Slika jedna neopisiva. Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas. Ne pitaj mnogo, dospećeš i ti na rđav glas. Putuj planeto, super smo se družili. Nama je lepo, taman kako smo zaslužili. Posvađana pesma Sa katedrale tri puta lupilo. Dosta se zvezdica na misu skupilo. Pločnik - k'o potočić, posrebren, krivudav. Zar su se ulice ponovo smanjile a senke brestova utanjile, Il' ja to nisam predugo prošao tuda? Rasipam korake, k'o pijan dinare, od Mićurinove do detelinare. Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom. Možda se upravo malo odljutila, možda je nekako naslutila kakva se drama odvija pod mojom jaknom. A mesec pojma nema, matora lola drema, (jutros je lumpov'o po Kini), dok se sa sobom borim da tačno izgovorim tu tešku, stranu reč "izvini". Ona me voli, znam. OK, ne suviše. Al' sasvim dovoljno da krišom uzdiše kada me tračeri ubace u šemu. Škripuću oblaci pod njenim nogama, neda se ludica tvrdoglava, šta više, piše udžbenik na istu temu. Samo je vetar sretan (vrti se ko baletan u svojoj sivoj pelerini), dok moje misli traže: kako se ono, po naški, kaže ta teška, strana reč "izvini". Izvini. Izvini! Izvini. Izvini. Izvini... Dan posle ponedeljka Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu. Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu. O slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili, ispade da smo prosuli daleko više neg' što smo popili. Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji. Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji? Udavila me Indijom, klepetala k'o nanula. Ma, sve je bilo legalno dok nije zora kroz prozor banula. Još jedan utorak, ne, to ne mogu da podnesem. Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen? Utorke mrzim - i tačka. Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan. Rekla je, formalno: "Kako ću s tobom kad si pijan i ne bas sveže obrijan?" Birala je tanku haljinu, kakve se nose nedeljom. Špricnula trezor na svoj kombinezon, al' nije puno vredelo. Kisa je rondala svu noš i dođe konac laganju - i nigde šeik ni playboy, nikog sem mene na raspolaganju. Još jedan utorak koji me zatiče na delu. Barut na jastuku i otisci na stranom telu. Gorki su utorki, al' uvek: Još jedan utorak, što ja ne bežim, zar sam vezan? Rekoh joj: "Normalno, kako bih s tobom da sam trezan? Trezan sam tako bezvezan!" La, la, la... Provincijalka Rekli su mi da je došla iz provincije, strpavši u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja. Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija. Srce stade kao dete da se otima, tražili smo se po prethodnim životima. Ostavih iza sebe sve, zablude, promašaje koji tište, prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište. O, da mi je da se još jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim večnog dečaka. I opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka. Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih. Usamljeni galeb iznad mora osrednjih. Reči bi sve pokvarile, samo se ćutke pokraj mene stisla. Sami, svoji, izbeglice iz besmisla. O, da mi je da se još jednom zaljubim. Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. I opet bih znao da se u oblak zadubim i čekao bih samo nju, nijednu drugu. Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti. Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zazmurim. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam... Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem. I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leđima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna... Portret mog života Mesec prosipa bokal fosfora. Vitraž mraza na oknu prozora. Jedne noći k'o ova, znaće Bog, doslikaću portret života svog. Silueta se davno nazire. Neko uzdahne, neko zazire. Isto vide a razno tumače, đavo prste u farbu umače. Prave si boje dodala na taj portret života mog: talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog. I lila, tamnu, čeznjivu, i boju breskve, nežnu i sramežljivu, setno sivu, nepogrešivu. Roze nađoh međ' starim pismima, modru vrpcu nad teškim mislima, ukrah riđu iz pera drozdova, laki purpur iz prvih grozdova. Uzeh oker sa sveće svečarske, drap sa svilene mašne bećarske, mrku s tambure tužnih tonova a cinober sa nosa klovnova. Prave si boje dodala na taj portret života mog: talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog. A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela još izbledela - bez crne bela ne bi vredela. Srce je moje napuklo k'o kora starog bagrema, al' u tvom oku kao lane zadrema. I, jedva, kao šapati, niču u uglovima zlatne paprati. Pramen sna u sliku navrati. Vetar dokono senke spopada. Huk u ambis tišine propada. Jedne noći, k'o ova, znaće Bog, doslikaću portret života svog. Stari laloški vals Uz blagoslov magle i nebeske pravde vreme je, vele, da idem odavde. E, ne volem s takvima ni da se svađam, al' nisam ja došao, gdi da se vraćam? Tu je sjahao moj askurđel! To je naša ledina, naša Vojvodina, jedna i jedina. Nebo i zemlja su spojeni šavom i jedini kamen je onaj nad glavom. Tu mi je čardak odliven u zlatu i komotno vreme na crkvenom satu. I tu je moja dragana, baš za božić neguje klas. A usput, k'o da tancuje stari laloški vals. Rasti pšenice, nek nam je roda, opleti brazdama. Nisam ja bitanga pa da te prodam ovakvim gazdama. Možda odem jedared, kad naiđe red, al' idem zadnji od nas, dok na miru odslušam stari laloški vals. Nalož'te vragovi furune pakla, ma, nek se zažari. Al' moja se zvezda još nije ni makla, Bog nad njom stražari. Ja vam sledim jedared, kad naiđe red. Al' i tad mi ostavte čas da sa njome odigram stari laloški vals. Čovek sa mesecom u očima Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen, zagledan u čašu preduboku. Bio mi je stran i na izgled normalan, al' tad mu spazih odraz meseca u oku. On me oslovi: "Pa, kako idu poslovi?" "Ma, idu", progunđah, "u vražjeg vraga!" Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno, "Nemate vi pojma, braćo draga..." Ne znaš ti šta znači ubiti grad, ne znaš ti bauke kaljavih rovova. Ne znaš ti šta znači spavati sad, čim sklopim oči, ništa osim tih krovova! Kada sklopim oči nebom naiđu mobe, zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja. Kada sklopim oči nebom promiču lica, zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja... Zverko ludila, što si se probudila? Crni ti je princ poljubac dao. Al' neću se stideti što Boga neću videti, jer to i nije Bog kojeg sam znao. Ne znaš ti, nema oslobođenih, svaku tišinu mi granata prošara. Spasen je taj prvi pogođeni, a svi su drugi večni taoci košmara. Kada sklopim oči nebom naiđu lađe, zvona, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja. Ali kada svane vetri s reke zacvile. Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja.