Neko to od gore vidi sve 1987 Ne volim januar Bezdan Olivera Slow motion Samo da rata ne bude Neki novi klinci Ne lomite mi bagrenje Poluuspavanka Lepa protina kći Priča o Vasi Ladačkom Život je more Slovenska Prva ljubav Svirajte mi Jesen stiže dunjo moja Odlazi cirkus akordi

		Neko to od gore vidi sve Stevu Čenejca je ubio grom, nežno, k'o rukom, na širokom šoru, tu negde pred zoru il' pre. I niko se nije pitao gde se to noću skitao nego su žalili i sveće palili svi. Sa njegovim stricem sam proveo dan, bio je očajan. Al' taj matori momak je imao stomak za sve. Pa reče: "Eto, tuđeg se latio, zato je glavom platio - zbog žene svog kuma je sišao s uma sasvim". Al vidiš, neko to odgore vidi sve, povlači te konce, igra se. Postavi na svoje mesto svako dobro, zlo još pre - sve vide oči sudbine. Tako, ponekad, te reči mi dođu, k'o jeka, kad bure se spuste, kad pacovi napuste brod. Ne brinem mnogo o njima, vrate se s lepim danima, pa idemo dalje i plovidba traje, k'o pre. Al znam da: Neko to odgore vidi sve... Lomiš mi srce, k'o bagremov prut, onako, usput. Kad ostaneš sama ti nađes par dana za nas. Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove da, možda se varam, al' što da se staram o tom. Kad uvek neko to odgore vidi sve... 1987. Juče sam slušao vesti na radiju, poseban osvrt na pucnjavu u Persiji. Sve ređe spominju drug' Hamdiju, suviše njih je na veresiji. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! Na svetskoj berzi laju kerovi, nek dolar propadne, tu su naše menice. Ne plaše mene krupni zverovi nego krvopije i stenice. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! Decu ubijaju na spavanju, plaši me da se ne podigne vampir četnički, šta vampir zna o iseljavanju, i on sve vidi čisto etnički. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! I negde sasvim u dnu novina mala i beznačajna vest, da jedan peva deset godina, otpev'o je i on svoje, gotovo, gotovo je! Juče sam gled'o televiziju, neshvaćen genij, drug Fadilj na teškoj muci je: ne shvata niko moćnu viziju, ne dižu javne institucije. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! 'Ajmo deco... U Novom Sadu demonstracije, poznata priča, i ovde je kriva menza. Na ulicama mladost nacije, e sad nam jedino fali još Lech Valensa. Tuga jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! I negde sasvim u dnu novina mala i beznačajna vest, da jedan peva deset godina, otpev'o i on svoje, gotovo, gotovo je! I negi drug je opet digao glas, drug nam je ponovo zbog svega drž'o govor. Da, on je opet malo vik'o na nas, do kraja govor je postao isti horor! Tuga jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! Slučaj tih građana je zamršen, niko im još ne sme reći da štede snagu, i da je rat nedavno završen i da su Rusi već na Reichstag-u. Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma! La, la, la, la, la... Oleo! La, la, la, la, la, la, la... jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Blesava! Jadna i bedna osamdeset sedma! Stop, stop, stop, stop, stop! Jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Najgora godina! Jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Jadna i bedna osamdeset sedma! Pu, je... Ne volim januar Ne volim januar ni bele zimske vragove. U svakom snegu vidim iste tragove, tragove malih stopa, broj trideset i ko zna, kako polako odlaze. Više ne prolazim ulicom Dositejevom i nemam pojma kad neko pita gde je to. Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka nikad ja nisam brojao. Nisam te nikad čuvao, nisam te nikada mazio, pazio. Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj. Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj? Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih, dosta je suza i rastanaka nesretnih. Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima, tako se lako rasplaču. Nisam te nikad čuvao, nisam te nikada mazio, pazio. Tvoju sam ljubav gazio, svemu smišljao broj. Nisam te nikad štedeo i nisam umeo stati ni ostati. Šta će od mene postati, mali anđele moj? Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu... Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš. Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica. Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu... Bezdan Nema me više u tvojim molitvama, više me putem ne prate. A noć mi preti, ponoć i pusta tama, kad me se samo dohvate. Više me ne voliš, kad se vraćam nisi budna, ne goriš, gasne naša zvezda čudna, lažna srebrna stvar. Daleko putujem, vetar nudi neke rime, kupujem, pristaju uz tvoje ime, dva-tri stiha na dar. Ne slušam više šta šapućes dok snivaš, plaši me koga pominješ. I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš, kao da opet počinje... Ali me ne voliš, to se uvek drugom desi, govoriš, ali više ne znam gde si, da li neko to zna? Šta sam uradio? Kakva tužna humoreska! Gradio ispod gradova od peska dubok bezdan bez dna. Olivera Na pragu svojih dvadesetih bio sam laka roba, bile su moderne barabe onih dana. Ne želim svega ni da se setim, hteo sam, eto, sve da probam, zvalo me zabranjeno voće s raznih grana. Sad žalim, da, al' šta sam znao ja? Ti si bila još devojčica. Leteo je kao leptir tvoj čuperak. Drugi bi sve imalo smisao, drukčije bih život disao da sam znao da postojiš Olivera. Možda sam a da nisam znao pred isti izlog s tobom stao, možda smo zajedno iz voza negde sišli? Možda si sasvim blizu bila, ulicom mojom prolazila i možda smo se na trenutak mimoišli? Sad žalim, da, al' šta sam znao ja? Ti si bila još devojčica, daleko od oga oka i mog pera. Drugi bi sve imalo smisao, ne bih svakoj pesme pisao da sam znao da postojiš Olivera. Drugi bi sve imalo smisao, ja bih iz te gužve zbrisao i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram. Znao bih gde da sebi nađem mir, skrio se u tajni manastir i čekao da ti odrasteš Olivera. Slow Motion Život je stari kučkin sin, stalno se raspravljam sa njim, život je ofucani Holivudski film. Svi smo mi malo dramili, ćutali il' galamili, u tom spektaklu. Neki su rođeni za maske, neki statiraju do daske, ja sam pozitivno-negativan tip, i kao svi iz stare škole radim sve "slow motion". Igram bez dublera, sve sam, što nije praktično, to znam, pomalo šmiram, pomalo briljiram, partner sam raznim licima, zvezdama i naivcima, u tom spektaklu. Možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser, sam za sebe smišljam zaplete i kraj. Koristeći uglavnom laku tehniku "slow motion". Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave, ako uopšte ikom išta značim. Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti, al' ja bi da proživim na svoj način. Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi, i sve u svemu nemam lepe reči. Al' ja bi baš u ime to još jednu popio i teško da će neko da me spreči. Život je stari kučkin brat, sve manje sa njim vodim rat. I sve mi više liči na peščani sat. U svakom zrnu neki dan, u svakom danu neki san i "keep on smiling". Neću da o tom pišem roman, k'o svaki prosečan grandoman, biću srećan ako dovršim svoj stih. Jer sati i minuti nisu čuli za "slow motion". Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave... Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi, i sve u svemu nemam lepe reči. Al' ja bi baš u ime to jos jednu popio i teško da će neko da me spreči. Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave, al' ja bi da proživim na svoj način. Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi... Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti, al' ja bi da proživim na svoj nacin. Samo da rata ne bude Pijani momci prolaze duž naše tihe ulice, oni u vojsku polaze, prate ih tužne curice, brinu ih slutnje sulude - da rata ne bude! Ne mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosića devetsto-osamdesete, ulice Brane Ćosića i voza crnog k'o da s njim zauvek odlazim. Znaš šta, neka mora sve potope, nek se glečeri rasture, večni snegovi otope. Pa šta, neka kiše ne prestaju, neka gromovi polude, samo rata da ne bude! Znaš šta, nek se doba preokrenu, nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu. Pa šta, vetri nek pomahnitaju, nek se vulkani probude, samo rata da ne bude! K'o zlatni prah, oreol sna, oko malenih glavica i tvoja ljubav nad njima čuva ih kao lavica. Loše te vesti uzbude - da rata ne bude! Znaš šta, neka mora sve potope, nek se glečeri razvale, večni snegovi otope. Pa šta, kiše neka ne prestaju, neka gromovi polude, samo rata da ne bude! Znaš šta, nek se doba preokrenu, nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu. Pa šta, vetri nek pomahnitaju, nek se vulkani probude, samo rata da ne bude! Samo da rata ne bude, ludila među ljudima, veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima i svakoj bajci naude - da rata ne bude! Samo da rata ne bude, ludila među ljudima, veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima i svakoj bajci naude - da rata ne bude! Neki novi klinci Moj deda već dugo ore nebeske njive, ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca. Na dan kad sam rođen, tu je posađen orah, i u avliji pod gustom krošnjom sad igraju se deca. Neki novi klinci... Kroz maglu treperi devet sveća na torti tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca. U maju još uvek zriju komšijske bašte, ali trešnje i zelene kajsije kradu druga deca. Neki novi klinci... Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata, ima klinca od četiri i po i uči ga da peca. Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola, a u porti, za loptom sad jurcaju neka druga deca. Neki novi klinci... A ja, ja se kockam sa prevarantom životom, iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca. I stariji mi kažu:"Sad si u pravom dobu!" A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca. Neki novi klinci... Ne lomite mi bagrenje Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude, vi barem imate posla jer ćud je ćud a sud je sud. Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo, da svakom sudiš pošteno jer čast je čast a vlast je vlast. I sve po zakonu, za to sam prvi, ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu! Vlast je vlast, i ja to poštujem, tu su paragrafi pa zagrabi nek isto je i đavolu i đakonu, pa nek se zna! Nek' su mi gazili njivom, mojom se sladili šljivom, uvek je lopova bilo jer ćuk je ćuk i vuk je vuk. Nikada zlotvora dosta, suša mi uništi bostan i led se prospe pred žetvu, al' led je led a red je red! I prekardašilo, im'o sam bagremovu šumu tamo dole prema drumu pa sam čekao. Red je red! Polako komšije! Ne može samo da se uđe, da se ruši tuđe, lepo sam im rekao. Ne lomite mi bagrenje, bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih, moraju mi čuvati jednu tajnu zlatnu kao dukati: ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio, bosonogu i odbeglu od sna. Ljudi smo, cenjeni sude, pa neka bude šta bude, žao mi marama crnih, al' plač je plač a mač je mač. Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo, ne pitaj da li se kajem, jer jed je jed a red je red! I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi pošteno i za veru i za neveru. Red je red! Sve ja to poštujem jer više bilo bi ubica nego ptica koje odleću ka severu. Ne lomite mi bagrenje, bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih, moraju mi čuvati jednu tajnu zlatnu kao dukati: ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio. O, zar moram da vam ponovim? Okanite se njih jer sve ću da vas polomim! Poluuspavanka Hej, otkači šlepove! Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi. Postoje kod Amera reči za to: "Take it easy", lutko lepa, zrela se breskva nebom cepa. U kosu me zadeni, k'o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena. Svi satovi svemira žure, mi imamo vremena, puna kapa. Noć i nas dvoje, stara klapa. Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka, buenas noches ciquita, to smo smislili vrag i ja, to je magija, tajni prolaz kroz noć. Baš polaze galije do vina i maslina, 'ajmo malo na jug Italije, zatvori oči... U tajnoj sam misiji! Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pučini a ja sam na ovoj planeti da sretnom te učinim, spavaj samo. Ne znaju oni šta mi znamo. Nije ovo sweet baby dream, glupi evergreen, nema ljutnje Sinatra. Ova pesma te voli sva, to je molitva za još jedan lep san. O, ne boj se granica i naslovnih stranica, nema tih glupih stanica na putu do jutra. Nije ovo uspavanka, pesma gnjavanka, buenas noches chiquita, to smo smislili vrag i ja, to je magija, tajni prolaz kroz noć. Baš polaze galije do vina i maslina, 'ajmo malo na jug Italije, zatvori oči... Lepa protina kći Još sam bio sasvim mlad, neke barske ptice sam lovio tad, kad je došla da se kupa lepa protina kci. Nije znala gde sam ja, da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš, a preko reke noć je pala kao plašt. Mesec tinja nad vrbakom, srebri nebo, zveda roj, i kapi vode kao biseri koji blistaju svud po njoj... O srce ludo, ludi sni, već se moji drugovi momčili svi. A ja sam hteo samo jednu: lepu protinu kći. Čudnom pesmom zvoni drum, te su zime i svatovi došli po nju, iz daleka, neki svet za mene tuđ. Baš sam prošao sokakom. Padao je prvi sneg. I još ponekad zazvone praporci što je odnose, ko zna gde... Da se ženim, imam kad. Ja sam, eto, ostao momak do sad. Nikad više nisam sreo lepu protinu kći. Jedan život, miran, tih. Nekad bacim kartu il' napišem stih. Stvari teku, ja se držim izvan njih. I ljubim dobre, ljubim lake. Neke prave, a neke ne. I sve su vile, sve su kraljice. I sve su nevažne naspram nje... Priča o Vasi Ladačkom Znate l' pricu o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, kažu da je bio čudna sorta... Otac mu je bio sitni paor, 'ranio je sedam gladnih usti'. Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava, umrla je s trideset i nešto... Imali su par jutara zemlje, malu kuću na kraju sokaka. Na astalu navek hleba, taman tol'ko kol'ko treba, al' je Vasa hteo mnogo više... Želeo je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše... Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilase, ali nije mog'o da ih ima. Voleo je lepu al' sirotu, uz'o bi je, samo da je znao: voleš jednom u životu, sad bogatu il' sirotu, to ne bira pamet nego srce... Sve se nad'o da će ljubav proći. Zanavek je otiš'o iz sela. Nikad nije pis'o nikom, venč'o se sa mirazdžikom, jedinicom ćerkom nekog gazde... Dobio je konje vrane, po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salaše... Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše, sve je im'o ništa im'o nije. Propio se, nije prošlo mnogo, dušu svoju đavolu je prod'o. Znali su ga svi birtaši, tražio je spas u čaši, ali nije mog'o da ga nađe... Mlad je kažu bio i kad je umro, sred birtije, od srčane kapi. Klonula mu samo glava, k'o da drema, k'o da spava i još pamte šta je zadnje rek'o... Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih, džaba bilo sata i salaša... Džaba bilo njiva plodnih, vinograda blagorodnih, džaba bilo karuca, čilaša... Kada nisam s onom koju volem, kada nisam s onom koju volem. Kad ja nisam s onom koju volem, E, kad nisam s onom koju volem. Znate l' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo. Čak i oni slični njemu, kada razmisle o svemu, kažu da je bio čudna sorta.. Život je more Život je more, pučina crna, po kojoj tonu mnogi što brode. Nije mi srce plašljiva srna. Ja se ne bojim velike vode. Lome me vali, nose me struje. Oseka sreće, a tuge plima. Šiba me nebo bičem oluje, al' još se ne dam i još me ima. U jutra rana plaše me senke minulih dana. Sećanja mutna kao u laži, kao u snu... Ipak se borim, ipak se nadam, sve manje letim, sve više padam, i sve su jače ruke što me vuku dnu... Možda će žena svilenog bedra, koja me zove i pruža ruke, uliti vetar u moja jedra, do nove žene do nove luke. Život je more... Slovenska Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan. Zašto, ko da zna, al' to sam jutro dočekao umoran. K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim, i video svet sakriven iza zlatnih oblaka. Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin. Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin. Nek mi ne drže govore, nek drugom pletu lovore, ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu. O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš i nemoj crnoj ptici da me daš. O ne, ne brini, proći će za tren, ja sam samo malo lud i zaljubljen. U mojim venama davni sever samuje i ja ponekad ne znam šta mu je, što luduje, od sreće tugu tka moja prosta duša slovenska. Uplaši me sjaj milion sveća kad se nebom popali. Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali? Zašto se sve to dešava, dal' covek ista rešava il' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama? O zagrli me sad... Prva ljubav Tad još nisam ništa znao i još nisam verovao, da na svetu tuge ima. Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo il' centarfor školskog tima. Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo, to su njene oči bile. Imala je kose plave i u njima na vrh glave belu mašnicu od svile. Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. Kad je prošlo đacko vreme, padeži i teoreme i stripovi ispod klupe, nije više bila klinka, počela je da se šminka i da želi stvari skupe. Tako mi je svakog dana bivala sve više strana, slutio sam šta nas čeka. Pa sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem, postala mi je daleka. Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. Danas je na sedmom nebu, kažu mi da čeka bebu. Našla je sigurnost, sreću, dom... Ima muža inžinjera pred kojim je karijera i mesto u društvu visokom. Ja još kradem dane bogu. Ja još umem, ja još mogu da sam sebi stvorim neki mir. Još sam sretan što postojim, pišem pesme, zvezde brojim. Još sam onaj isti vetropir. Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama. Svirajte mi "Jesen stiže, dunjo moja" Toga jutra sam stigao putničkom klasom, pa kući sa stanice časom, kroz bašte i prečice znane. A u vojsci sam stekao druga do groba i hroničnu upalu zgloba - suvenir na stražarske dane. Ušao sam na prstima, mati beše već budna i brzo se prekrstila. Reče: "Prošlo je k'o za čas, baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas pa će ti svirati a ti ćeš birati". Svadba beše k'o svadba, i šta da se priča, parada pijanstva i kiča i poznata cura u belom. Već po redu poželeh im zdravlja i sreće, iz ruku mi otela cveće i sakrila pogled pod velom. Tad me spaziše cigani, kum je tražio pesmu, al' ja sam stig'o, briga njih! Širok osmeh i zlatan zub: "Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub nego zapovedi šta ćemo svirati!" Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana, nek zazvone tambure u transu. Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, al' ja moram čuti tu romansu! Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... Retko odlazim kući a pišem jos ređe, i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al' nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne. Nikom ne pričam o tome. Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem. Spas mi donose cigani, oni imaju srce, za svakog od nas, briga njih, oni me pitaju šta da sviraju... Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", jesen rana, nek zazvone tambure u transu. Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, al' ja moram čuti tu romansu! Svirajte mi "Jesen stiže dunjo moja", al' polako, da mi ne bi koja reč promakla. Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, da je samo slučajno od stakla, dunjo moja... Odlazi cirkus Odlazi cirkus iz našeg malog grada širokim drumom što izlazi na most. Odlazi cirkus i ja se pitam sada: ko je domaćin a ko je bio gost? Nestaje cirkus u širokoj ravnici. U kišnoj noći za njim se srebri trag. Odlazi fakir i artisti na žici i tužni pajac što bio mi je drag. Dal' je sve bilo samo fol? Dal' je sve samo jeftin trik? Il' sve te maske kriju bol i neki sasvim drugi lik? Pričaće deca o svetlima arene, vežbaće krišom kod kuće neki štos. Ali već sutra, čim prođe neko vreme samo će retko pomišljati na to. Ostaće okrugli trag na mestu šatre, tu gde se hrvao sa tigrom hrabri grk. I par plakata, na njima gutač vatre kome će klinci već nacrtati brk. Dal' je sve bilo samo fol? Dal' je sve samo jeftin trik? Il' sve te maske kriju bol i neki sasvim drugi lik? Laku noć dame i gospodo. Eto, i ova predstava je završena. Nadam se da ste uživali u njoj. Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine. Nadam se da ćemo se ponovo sresti u nekom drugom gradu, na nekoj drugoj predstavi, u nekom drugom cirkusu. Odlazi cirkus iz našeg malog grada širokim drumom što izlazi na most. Odlazi cirkus i ja se pitam sada: ko je domaćin a ko je bio gost? Nestaje cirkus, za sve je bolje tako. Mnogi su predstavu shvatili do sad. Nove pajace će masa naći lako jer drugi cirkus će doći u nas grad. Ma sve je bilo samo fol. Sve je to samo jeftin trik. I sve te maske kriju bol i neki sasvim drugi lik.