Baš ništa nije odavalo da dolazi cirkus u grad.
      Jedan ubogi plakat iza nekog tamnog stakla prozora Kulturnog centra (čak ne ni na ulazu, nego negde sasvim sa strane) i vest na našem sajtu, bili su, čini mi se, jedina reklama za ovaj događaj. A kartu nije bilo moguće naći, ni za pomoćna sedišta, ni za mesto za stajanje...
      U Zrenjanin smo došli da bi čuli nove pesame verujući da je ovaj koncert samo jedna trening-svirka za onaj veliki u Zagrebu. Ako je i Đole došao sa takavim razmišljanjem, predomislio se u međuvremenu. Svi scenariji su nestali kada se sali zamutila fina smesa pozorišne tišine Sava Centra i euforije Zetre ili Ledene. Publika u Zrenjaninu umela je da nam pokaže razliku između muzike i buke, između pevanja i galame, između hora i gomile, i Đole nije imao druge nego da sa publikom podeli mikrofon. I Dunja, i Vasa, i Protina kći, Januar, Dmoll, i Ćaletova, i Čardaš... za manje poznate pesme i iznenađenja ostalo je vrlo malo prostora... tek "Sve je otišlo u Honduras" i "Remorker".
      Poneka nova priča (o scenariju za film o Vasi Ladačkom) i na nov način ispričane neke stare (o Novoj godini, odlasku na more)... Politike samo u tragovima... a za pažljive slušače samo jedna rima iz pesme sa novog albuma...
      Na pominjanje Zagreba i Osijeka neke siluete javile su se iz mraka. Verujem da će se i oni, kao i mi koji smo na koncert došli iz Beograda i Novog Sada, složiti da je za ovaj koncert vredelo prevaliti neke kilometre.
      Nije velika mudrost: svi Đoletovi koncerti su dobri. A ako pričamo o finesama, čini mi se da Đole svakom gradu da taman onakav koncert kakav zaslužuje. Zrenjanin je zaista zaslužio ovako dobar koncert. Jedan od najlepših na kom sam bio.

Dejan Savić