Dolazim do zastrašujućeg podatka da novine ne čita niko osim onih koji se u njima pominju? Analizirajući potpisana i ona providno anonimna reagovanja, zatim preporučene pošiljke, SMS, kao i poruke koje su mi lično dostavljane na vrata, otkrio sam da samo jedan od Pomenutih nije reagovao na ovu kolumnu. Moram nazvati čoveka da ga pitam da se nije nešto uvredio kad ne zove da preti?
       Ja sam, u stvari, zamislio da sve ovo pišem zbog Nas, a ne zbog Njih, ali tek to nema smisla. Većina Nas ionako još uvek misli kao i Mi, i sve Nam je odavno jasno, pa se preko mojih reči pređe letimice, kao preko onih prvih stranica uputstva na kojima se objašnjava da mašina baš i neće jako pravilno raditi ako je prvo ne uključiš u struju. No, ovog puta ću Nas ipak pomenuti, i to pod punim imenom, to mi je jedina nada da Nam se možda i Mi napokon javimo? Uostalom, ovih dana, imamo godišnjicu, ne slavimo je, samo je imamo. Eto povoda da Nas se malo setimo...
       Prošle su, naime, tri godine od Našeg poslednjeg susreta s Nama. Tri godine koje ništa ne predstavljaju ni u Slavnoj Prošlosti, ni u Svetloj Budućnosti. Tri godine koje se broje jedino u ovim životima...
       Na prvu godinu se uvek može vaditi time što je to tek prva godina. Pa i na drugu, uz malo alhemije i retoričke veštine. Ali za treću se konačno mora priznati da je već treća. U ovim uslovima zar već treća godina, ili zar je moguće već treća, štaviše...
       Klinci iz Otpora pozvali su me tada na Trg Republike. Predstavljali su se uvek samo imenom ili nadimkom, i uglavnom sam mogao da ih prepoznam jedino po liku. Ali sam zato mogao da ih prepoznam i kad ih vidim prvi put...
       Obećao sam jednom da ću u Beogradu pevati tek kad Beograd bude slobodan, podsetili su me? Pa, da li je slobodan, pitao sam? O, večeras jeste, odgovoriše. E, pa da ne bude samo večeras, rekoh...
       I pozirali smo te pobedonosne večeri zagrljeni, Milan Sent Protić, Zoran Đinđić i ja. Neki od Osmeha, poludesno ispred nas, uzvikivali su moje ime, i poželeo sam da se otmem iz zagrljaja i uklizim pred njih kao igrač koji oseti u kom pravcu mora da potrči kad zabije gol, ali ono što Igrač shvati kao navijanje, Političar shvata kao skandiranje. Pozornica je visoka samo par metara, pravo čudo kako mnogi dožive tako burne vrtoglavice na njoj?
       Eto, Đole, dospeo si i ti u istoriju, došapnu mi Zoran jetko. Ne, Zoki, to ste vi svratili u istoriju pa ste me tu zatekli, odgovorih. Sa radio „Dunava“ zvali su da iste večeri sviramo i u Novom Sadu, gde nas je pred Gradskom Kućom do jedan po ponoći čekalo dvadesetak hiljada Nas. Jednog dana, kad severac na sve strane razveje pepeo ovog tamburaša, dići će se neki genijalac sa predlogom da koja od brzopleto dodeljenih ulica bude promenjena u sokak sa mojim imenom, ali fala lepo. Ja sam već dobio čitav Novi Sad, i te noći, i dva dana kasnije, kad je grad poslednji put ličio na praznik. Na kraju koncerta bulevarima su se vozali nepregledni gazdački svatovi, i sirene su već uveliko tandrkale u ritmu najvećih sportskih pobeda kad su se na scenu iskrali i političari, ali to je već pitanje vaspitanja, koje vodi do jednostavnog odgovora da li si uzrok nečega, povod za nešto, ili samo deo svega toga?
       Što se mene lično tiče, deo svega toga ponosno sam bio i narednih dana, kad smo svirali u Valjevu, Kragujevcu, Nišu, a ponos mi se, uzgred, i zaturio negde na obilasku improvizovanih barikada, verovatno kod Koceljeve, ili još bolje kod Preljine, tamo je baš štruckalo i prašilo...
       Uglavnom, ne vidim načina da zdravicu održim pognute glave...
       Na Zoranovoj sahrani nisam bio, nisam želeo da upadam u oči kao jedan od retkih koji mu nije kum...
       Kad smo već kod kumova koji su se onda motali iza scene, i pomalo po sceni, majstorima ne ide loše, čim je podpredsednik najniža titula kojom se ovajdio neko od njih...
       Što se tiče Nas, na Nas sve ređe i ređe nalećem, što kanda i nije tako loše...
       Zbog dugih sivih ušiju koje mi izdajnički vire ispod kačketa, sve mi je neprijatnije da Nam pogledam u oči...