Po anketi HTV-a, mišljenja o mojim prošlim koncertima u Zagrebu bila su podeljena. Srećom, upravo po mom ukusu: dvadeset i nešto tisuća njih sa ulaznicama, i troje očajnika sa protestnim transparentima ispred dvorane. Gospođa Redžepi, praćena dvostruko većim brojem svojih vernih sledbenika, prosvjedovala je protiv Licjemernog Ambasadora Dobre Volje koji ne čini ništa za Albance u Jugoslaviji? Tako sam, eto, saznao da su Albanci još uvek u Jugoslaviji, i laknulo mi je što nisam plakatiran kao Ambasador, nego kao kantautor, jer bih u protivnom Gospođi Redžepi morao da objašnjavam zašto sam do te mere dvoličan? Umesto da se, recimo, iskreno, kao ona, na bezbednih hiljadu kilometara zapadnije od svojih formalnih zemljaka, borim za njihova prava tako što se pet minuta produciram sa transparentom oko hale u kojoj se te večeri održava neki za sve njih potpuno nebitan koncert.
       Ako uz to pomenem i Dežurnog Ludaka koji je i jednog i drugog dana dojavio bombu, ispada da su sve ružne stvari u vezi s našim boravkom u Hrvatskoj stale u dva pasusa, a i tu sam ih malo častio. Među nama budi rečeno, čini mi se da je mogućnost da nas u Zagrebu zakači neko zlo ovog puta bila manja od mogućnosti da Robinzon Kruso pazari virus side i naveo sam sve ovo samo zato da to ne bi slučajno naveo neko drugi, malčice zlonamerniji od mene.
       Svako to vidi na svoj način...
       Jednom, tamo hiljadu osamsto i neke, kad sam održao svoj prvi veliki koncert u Novom Sadu, učinilo mi se da bi napokon i u "Dnevniku" moglo da se omakne nešto lepo o tome, pa sam se sa onim likovima koji se lože na oglase za stanove otimao za prvo izdanje sutrašnjih novina, kad ono cvrc: Popularni "Panonski mornar" sinoć je više od dva sata svojim pesmama i šalama uveseljavao publiku u prepunoj dvorani Spensa. I gotovo...
       Očito da moj nastup, koji sam po svemu sudeći doživeo suviše emotivno, nije izuzetno inspirativno delovao i na Večitu Saradnicu koja je nekoliko dana pre toga zahtevala da se izbaci nekoliko dupliranih čitulja kako bi u novinu mogli da stanu silni hvalospevi kojima je opisivala gostovanje makedonske džez-rok grupe u našem gradu i svom krevetu...
       Ali, sve u svemu, super sam i prošao...
       Drugo (i jedino) što mi se osim tako "zipovanog" izveštaja moglo desiti bila bi suprotna krajnost, iscrpna verbalna sodomija nekog zaluđenika koji sve koncerte patološki pamti po datumima, i koji bi iskoristio priliku da to uporedi sa, na primer, koncertom kultnog istarskog pank benda (poznatog većini svojih roditelja!), kom je ON takođe prisustvovao jedanaestog decembra hiljadu devetsto sedamdeset i devete, u sali osnovne škole "Čaki Lajoš" u Pačiru, u devetnaest sati i trideset minuta...
       Ne pitajte me zato ništa o prošlonedeljnim zagrebačkim koncertima. Šta ja znam o tome? Publika i mi sa scene izgleda imamo neku iskrivljenu i neobjektivnu sliku? Doduše, verovatno sam jedini manijak koji je bio baš na svim Balaševićevim koncertima dosad, i verovatno bih i ovim nastupima mogao odrediti pravo mesto, ali to ipak ništa ne vredi ako se ne poklopi sa mišljenjem genijalaca iz beogradskih pozorišnih bifea koji kreiraju virtualno javno mišljenje u ovoj nesretnoj zemlji. Neki nadobudni besposleni reditelj će već presuditi da li ovaj događaj uopšte ima šanse da se pomene uz fe-no-me-nal-nu Leontininu kreaciju na "Pinku", krizu "Obilića", ili glamurozni humanitarni bal na kojem Verica Rakočević i Ruška Jakić malo kite novogodišnju jelku a malo jedna drugu...
       Takođe je veoma važno šta će o tome reći ovdašnji Patriotski Blok Pevača i Pijanih Rokera, od kojih većina više ne može napuniti ni garsonjeru gostima za rođendan, a busa se u grudi da "neće ići u Hrvatsku pa sve da im plate ne znam koliko". Jebo te, u Zagrebu svi pitaju samo za njih: Ajd', lepo je što ste bili i Rambo i Bajaga i ti, ali kad će nam već jednom doći Toni Montano & Ostali? Pokušaj nekako da ih nagovoriš, nemoj da mi uvek zbog njih moramo da dolazimo čak tamo...
       U cenjenom beogradskom listu pročitao sam jutros da je na svakom od pomenutih koncerata bilo po dvanaest hiljada posetilaca, ali đavo će ga znati? U istom tom listu sam pre desetak godina pročitao da je Čola pevao pred pet hiljada ljudi u prepunoj dvorani "Križanke" u Ljubljani, pa nikom ništa. Brate, Čola je Čola, svaka čast, ali i "Križanke" su letnja pozornica, a ne dvorana, i to kapaciteta oko dve i po hiljade (u vrh glave!), pa se manimo zato cifara, one nas samo dovode u iskušenje da tu i tamo malko slažemo. Koncerti u "ledenoj" prošlog petka i subote ionako su nešto drugo, događaji daleko iznad nivoa brojki na koji ih Razni Amateri bezuspešno pokušavaju svesti, ali nije lepo da ja na to skrećem pažnju. Ukratko, veoma sam ponosan i na bend i na sebe, uostalom na scenu sam ih ispratio našom ritualnom rečenicom "Mi nismo najbolji zato što je to moderno, nego zato što živimo od toga", i par greščica koje su momci napravili tu su samo zato da se izbaždari ona krajnje osetljiva skala perfekcije, ništa više.
       Prava zvezda večeri bez sumnje bila je publika, oko toga nema dileme. Već godinama neki luzeri koji se nisu smirili dok me nisu učinili Strancem u Zagrebu, čitavu stvar toliko nazivaju jugonostalgijom da sam se već pribojavao da će mi u publici sedeti pet hiljada penzionisanih brkatih zastavnika JNA, i pet hiljada njihovih za nijansu manje brkatih žena sa Tiletovom slikom u krilu, ali na sreću me je dočekao hor neopterećenih, bistrookih klinaca koji su u Staroj Jugi još skupljali Štrumpfove, i svi oni mrakovi nacionalizma i netrpeljivosti odjednom su zaslepljeni i razjureni blještavilom te Nenadjebive Mladosti. Negde sam već rekao da nisam početnik u ovom poslu, i da sam svoju sujetu i ego-trip odavno spakovao u škrinju sa ostalim uspomenama na Prvih Dvadeset Godina Slave, ali tih večeri sam bio strašno uobražen zbog siline Nekih Pesmica koje su prezrivo nadletele ne samo prizemne međe i međice, nego i visoku Barijeru Generacija, preko koje definitivno mogu samo ptice koje nose veeeeelika jaja...
       Beba i ja stigli smo na službeni ulaz u osam i pet, i gospodin (besprekorni) Zadravec džentlmenski je primetio da zna za moj običaj da na koncert stižem u poslednji čas, kao "prava zvezda". Naravno, nisam mu priznao da smo zalutali u vejavici (al' se to izgradilo, majku mu!), i da je po toj logici i moja baba Ilona bila "velika zvezda", jer se i njoj tako dešavalo da se zagubi vraćajući se sa Futoške pijace, pa da tumara kao sumanuta i po Petrovaradinu i po Telepu, dok konačno nekako ne pronađe ulicu Lukijana Mušickog...
       Počelo je sa "Marim ja...", gde smo prekinuti devedeset i prve, a moglo bi se reći da se završilo sa "Odlazi cirkus", u dvadeset do jedan, iako ja nemam utisak da se tu išta završilo, čak ni sad, kad mi je senka Sljemena ostala daleko iza temena. Sve vreme bio sam zasipan bocama, kao Luis Figo kad je pokušao da izvede onaj korner u Barseloni, i u svakoj boci bila je poruka sa nazivom pesme, a tamo, sa suprotne strane tribina, krenuo bi neki (obično beli?) balon, putujući preko podignutih ruku i glava u parteru, sve dok ne bi stigao tako blizu da čak i neki sredovečni kantautor može pročitati stihove na njemu...
       Naravno, u Hrvatskoj je kao i ovde bilo puno likova koji su me sve ove godine pljuvali i omalovažavali, i kao što rekoh na sceni, iskoristio sam tu jedinstvenu priliku da ih uopšte ne pomenem. Kad imaš mikrofon u ruci, ništa lakše nego od nekog napraviti majmuna, pogotovu ako je taj proces već započet, ali zapljusnut talasom pozitivne energije iz dvorane na vreme sam se setio da je mnogo veći izazov od nekog napraviti čoveka, i ta pomisao me je u pravom trenutku pomerila još onaj presudni milimetar bliže Bogu, od kog (zahvaljujući klincima koje sam pomenuo) te večeri ionako nisam bio preterano daleko...
       Negde na sredini koncerta, svetlo je konačno palo i na transparent "presretači - Osijek", koji sam dotle bezuspešno tražio po mraku, jer mi je dan ranije Igor, jedan od njih, doturio poruku da na koncertu namerava da uz moju malu pomoć zaprosi svoju Marijanu. Sa "presretačima" sam se jednom prilikom upoznao na putu, u isto vreme smo putovali na koncert u Tuzli, kad sam ih obilazio, poznali su me pa onda oni obišli mene, i pozvali me da stanem, i otad je taj transparent naša lozinka, i u Puli, i u Portorožu, i u Osijeku, na kraju krajeva. Klekao sam na sceni i izgovorio to: "Marijana, udaj se za nas...", prišli su do bine i on joj je poklonio prsten, mislim da nema šanse da tako nešto ne izađe na dobro? Posle su me svi startovali da li je to bilo namešteno, pa dabome, rekoh, za sutra imamo dva razvoda, jedno usvajanje, i jedan ispraćaj u vojsku...
       Još dok je cirkus odlazio sa prvog koncerta, Beba i ja smo zapalili za Sloveniju. Novinari su imali genijalnih ideja da im se čitav sledeći dan upisujem u leksikone, ali obećali smo Aleksi da ćemo mu pronaći Legolasa iz Gospodara Prstenova, i morali smo da gledamo na ono od čega živimo. Nebo je rasparalo perinu iznad Krapine, u Maribor smo po toj vejavici stigli užasno kasno, a rano ujutro nas je čekao pohod na gradske igračkarnice u kojima smo pronašli i Aragorna i Patuljka Gimlija, ali zlatokosi Legolas je razgrabljen, jebi ga, tip je od Onih što se dopadaju i dečacima i devojčicama. Prevarili smo se i pošli do obližnjeg Graca, ali smo uleteli u trku puževa koja se pred Božić uvek organizuje subotom popodne, i klasično, u momentu kad smo geografski bili najudaljeniji od Zagreba, preko gospodina Silvija Degena, glasovitog advokata, stigao nam je telefonski poziv da se pred koncert sretnemo sa predsednikom Hrvatske...
       Ali o tome ipak sledeći put...