Valjda ću se setiti da sledeći put kad mi budu postavili ono genijalno pitanje „čemu služe prijatelji“, odgovorim kako treba: prijatelji služe da ti prvi jave kad te neko ožuti u štampi. Verovatno sam na dobrom putu da postanem matoro gunđalo, jer gunđalo sam već odavno, a i ovaj drugi uslov polako ispunjavam, ali sve više mi se čini da prijatelji nisu tu da ti se nađu u nevolji, nego su tu da ti nađu nevolju. Negde su iščeprkali trećerazredni „tabloid“ u kom je na naslovnoj strani najavljen Oljin „okršaj na plaži u Miločeru“ sa mladom pevaljkom iz našeg malog grada, pa su se brže-bolje javili da pitaju kako smo, a usput i da provere da nam to slučajno nije promaklo.
       Naravno, i oni koji nas baš ne vole naročito vrlo dobro znaju da je u pitanju notorna laž, ali ne mogu da odole prilici da nas zateknu u nelagodnosti. Mala je ovo varoš, kao što rekoh, svi se znamo, a Olivera je, bez obzira na pomenuti „rivalitet“, ipak pristojno starija od mlade zvezde, i ma kako da neko intenzivno živi, ne može tek tako postati vršnjak majke svojih vršnjakinja i (ni po tome) se ravnopravno pominjati uz nju. Neko bi tu, dakle, nekom mogao biti majka, a opet, neko tu nekom nikako ne bi mogao biti ćerka, što čitavu izmišljotinu još u postavci čini krajnje nepristojnom i neumesnom. Ta SF pričica, uglavnom, sve zašećerena jednom mojom davnom pesmom, koja je, kao, i bila povod imaginarnog sukoba, samo je sirovi marketing strane kojoj je marketing potreban, i nije nam prvi put da se preko nas neko grebucne za malo publiciteta. Da ne zazvuči kao nepotrebni demanti, ali, gde bi nam bio kraj da se moja Oljka zaista čupala sa svakom svojom piratskom kopijom? Odavno bi plaža u Miločeru bila stavljena pod protektorat Ujedinjenih nacija...
       Nije to ništa novo...
       U ovoj se zemlji, brale, laže kao nikad, a zna se da smo u tome oduvek bili velesila. Da se Baron Minhauzen kojim slučajem rodio u Srbiji, umro bi kao potpuni bezveznjak i anonimus...
       Tako je najverovatnije i pomenuti pamflet jednostavno u rangu ovih silnih atentata koji se svakodnevno spremaju? Lepo organizuješ samoatentat i dobiješ pola stranice, nećeš toliko dobiti ni kad za koji dan budeš smenjen. Znam najmanje trojicu na koje se spremaju atentati, i jednog koji je prvi na listi čekanja. I što je najvažnije, nema rizika da te provale. Ni prave atentate ne umeju da reše, a kamoli izmišljene...
       Ipak, meni to najpre liči na još jedan pokušaj da se naša porodica čak i na taj način uvuče u svet virtuelno uspešnih i popularnih koji nikako ne mogu da se pomire sa činjenicom da ima i Pravih? Krivi smo pomalo i mi, što se posle četvrt veka izloženosti javnosti prema svakom sledećem skorojeviću ponašamo nadmeno kao Evropska unija. Ako ti danas klimnem glavom, 2007. ispunjavaš uslov da mi se obratiš, a 2011.e možemo popiti kafu, ako se zatekneš u blizini. Žalim, ali to je nešto kao Matrix 3, gospodo. Živimo u različitim dimenzijama...
       Znam da ste zamislili da se, kao, svi družimo. Da, kao, idemo na modne revije i prestolonasledničke rođendane. Da, kao, organizujemo dobrotvorne balove, a posle odlazimo kod one Mumificirane u emisiju, da se međusobno hvalimo kako super izgledamo. Da smo mi, kao, ekipa. Narodnjaci, Profiteri, Izlicitirani Beograđani, Voditelji, Estradni Sezonci i Sluđeni Sportisti U Modi. I Balaševići, jasno. Divan svet. Baš smo ih juče napali na plaži...
       Zvuči suviše prosto kad se kaže da se popularnost može kupiti, a omiljenost ne, ali tako ti je to sa poentama...
       I što je najgore kod njih, uvek se nature kao poslednja rečenica u priči...