Kada "veliki" političari počnu da manipulišu našim "malim" životima, spas je u ljubavi. Duše osenčene tugom što je u voljenoj Vojvodini komšijsko nesaglasje (političari i mediji to zovu međunacionalnim incidentima) naraslo do novinskih crnih hronika, Đorđe Balašević je pod geslom "Ostaje nam to što se volimo" krenuo na turneju pomirenja, naslovljenu po svojoj pesmi "Od Opova do Bođana".
      Panonski čovek opterećen je brojnim poslovima tokom godine, a vremena za zabavu ima samo između novembra i marta, po završetku jesenjih, a uoči prolećnih radova. Zato su Balaševići (Olivera je producent) odabrali baš ovo doba godine da muzikom omekšaju uzavrele emocije i podstaknu Vojvođane svih nacija na razmišljanje.

      Pokrovitelji turneje sa tridesetak koncerata su predsednik Srbije Boris Tadić, pokrajinsko Izvršno veće i Visoki komesarijat za izbeglice i zaštitu ljudskih prava. Prvi put u svojoj tridesetogodišnjoj karijeri, Đole ne misli na zaradu, pozitivna nula je njegov krajnji domet. Nada se, međutim, drugačijem "profitu", čija vrednost se ne meri ni dinarima ni evrima, nego pozitivnim emocijama. Jer, u pitanju je spasavanje časti Vojvodine.
      S kakvom emocijom ste krenuli na ovu nesvakidašnju turneju?
      - Možda će zvučati nekome patetično, ali krenuo sam s strahom u duši. Vojvodina je poslednje mesto na svetu koje mi je ostalo. Ovamo su oduvek dolazili svi koji su imali nekih problema, od Čarnojevića pa do najnovijih izbeglica iz Bosne i Hrvatske. Odrastao sam sa spoznajom da je Vojvodina široka, prostodušna i da u njoj ima mesta za sve, a sada odjednom, postavlja se pitanje zašto se iz Vojvodine odlazi i da li neko nekoga tera odande...
      Koliko se i u čemu atmosfera na ovim koncertima razlikuje od prethodnih svirki?
      - Sve je mnogo dirljivije nego pre, vazduh se prosto lepi od dobrih emocija. Sviramo i u nekim malim mestima, poput Stapara i Bačkog Monoštora gde niko nije zavirio po petnaest godina, jer je neki menadžer izračunao da se tamo svirka ne isplati. Dešava se da u nekim seoskim prašnjavim salama još uvek na zidu visi Titova slika, zaboravljena još 1986. godine, kada je poslednji put tu gostovalo "Znanje-imanje", a posle više niko. Ljudi, svih nacija, dočekuju nas kao najrođenije, sa štrudlama, rezancima s makom, vezovima... A mi sviramo u punom sastavu i sa istim žarom i u Novom Sadu, Zrenjaninu, kao i u Inđiji, gde sala prima samo 200 ljudi.
      Motiv za ovu turneju je čisto politički, ali ste ovoga puta odlučili da publiku poštedite vrcavih političkih komentara?
      - Imao sam koncert u Novom Sadu na kojem nisam potkačio nijednog političara. Želim da pričam o tetkama, strinama, svečarima, dobrim i bezazlenim starim vremenima kada smo jedni drugima punog srca čestitali Božićne i druge praznike, odnosili po tanjir kolača... U svakoj temi se nađemo. Političkih priča se oni naslušaju kod kuće, pa im ovo dođe kao osveženje.
      Na koji štos se publika najviše primila?
      - Dolazeći na koncert u jedno malo mesto, slušao sam vesti o otrovanom ukrajinskom predsedniku... To me podstaklo da kažem toj publici, koja me nije videla deset i više godina, da je to zato što su me prethodnih godina, poput tog ukrajinskog nesrećnika sistematski trovali: čvarcima, kulenima, kobasicama i rezancima s makom...

      Uspete da odolite da cele večeri ne pomenete nijednog našeg političara?
      - Po imenima ne, možda ću na koncertima u Beogradu imati potrebu da komentarišem neku pojavu, ali da više gazim poimence, mislim da to više ne donosi nikakav efekat. Ranije su se političari barem interesovali da li ih je i kako Balašević opleo, a sada su, čini mi se, oguglali na sve kritike. Sada shvatam da su svi oni tamo u skupštinskom holu gde klopaju za 10 dinara ustvari dobri drugari, poput neke tajne organizacije, ujedinjeni protiv nas malih ljudi.
      U prošlom intervjuu za "Novosti", rekli ste mi da ste generalno razočarani učinkom 5. oktobra? Na predsedničkim izborima podržali ste Borisa Tadića.
      - Vrlo lako me pridobio svojim vaspitanjem, proevropskom orijentacijom... Pri tom, nije me cimao, a kada me je posle novosadske promocije za drugi krug pozvao i pitao da li može da navrati, ja sam se ponudio da pomognem ako mogu. Rekao sam mu nešto što nisu svi pravilno razumeli: "Borise, nemoj to shvatiti lično, protiv ovog Nikolića, ja bih podržao i Šešelja, a kamo li tebe". Šalim se, opredelilo me to što su na Tadićevoj strani bili ljudi iz mog umetničkog sveta. Da je na Nikolićevoj bini bio bilo koji značajni umetnik, možda bih razmišljao i o podršci njemu.
      Radikali su Vam, takoreći u dvorištu, imaju većinu u gradskoj Skupštini. Kako tu činjenicu doživljavate?
      - Doživljavamo to kao u onom vicu o Vinetuu, Old Šeterhendu i Čapajevu koji sede negde u preriji kraj vatre kada se odnekud čuje šuškanje u travi. Ustane prvo Vinetu da izvidi stvar, čuje se "tup" i vrati se sa masnicom ispod jednog oka. Šeterhend se vrati sa masnicom pod drugim okom, a Čapajev sa obe masnice, a ova dvojica kažu: "Naš beli brat je gluplji od nas, jer je dvaput stao na grablje". Novi Sad je drugi put stao na grablje. Ja tu ništa ne mogu, to je očigledno želja velikog broja Novosađana.

      Podeljena su mišljenja o uzrocima incidenata u Vojvodini?
      - Oduvek sam bio u društvu u kojem je barem jedan bio druge nacionalnosti i uvek se pazilo da se taj drugi ne vređa, da, ako se psuje mater, da se to radi onako prijateljski, a ne po nacionalnoj osnovi. S druge strane, znam da uvek ima džukaca koji će na malom fudbalu reći "Vi mene ne puštate da igram fudbal zato što sam Mađar", a mi mu onda kažemo, da ga ne puštamo zato što je loš golman i prima gol sa pola terena. U Vojvodini je još od socijalističkih vremena, ustaljeno da neki ljudi kalkulišu svojim nacionalnostima, a ja sam o tome uvek mogao da govorim otvoreno, jer moja je krv pomešana.