- Neću da vam kvarim praznike ravničarskom depresijom - poručio je Đorđe Balašević u subotu publici okupljenoj u zagrebačkom Domu sportova. Hala koja prima 10.000 ljudi bila je toliko puna da, po pisanju zagrebačkih medija, ni igla nije mogla da stane.
       A ispred Doma sportova je ostalo još toliko ljudi koji su se nadali da će na neki čaroban način možda uspeti da uđu i čuju panonskog mornara.
       Fanovi iz Hrvatske, Slovenije Bosne i Hercegovine su dolazili sa svojim parolama, ali su najbrojniji i najupečatljiviji bili „OptimiSTi“ iz Splita.
       Pesma kojom je započeo koncert bila je „Portret mog života“, i kao što je i obećao, balade je razdvajao veselim pesmama kao što su „Boža zvani Pub“, „Baby Blue“...
       Suze i osmesi smenjivali su se u publici, koja je sve vreme bila na nogama.
       - Ovde večeras ima mnogo onih koji su slavili jednocifrene rođendane u vreme dok je su ove pesme nastajale - prokomentarisao je u jednom momentu publiku Đorđe Balašević.
       Koncert je uz dva bisa trajao više od četiri sata.
       - Kritičari mi prigovaraju da su mi koncerti predugi i da sve ide polako, pa ćemo se večeras igrati pravog koncerta. Nastojaću sve brzo da obavim, da se priča o tome koliko sam puta izlazio na bis i koliko sam se puta presvlačio, a da vi stignete još da pogledate neku seriju na televiziji - podilazio je Balašević euforičnoj publici koja, očekivano, nije pristala na to, već je zahtevala što više pesama i njegovih govora.
       A iza bine? Iza bine je bila zanimljiva ekipa. Bila je tu Jovana Balašević, kao porodična podrška, a zatim tu se našla i domaća podrška Sandi Cenov i Alka Vujica.
       A kada se koncert završio, sve uz zvuke pesme „Odlazi cirkus“, „The Unfuckablesi“ i Balašević su lagano krenuli. Red je da se Nova godina dočeka kod kuće. A kako to Balaševići najviše vole da dočekaju Novu godinu?
       - Jednom smo Olja i ja napravili grešku pa smo rešili da izađemo. Vratili smo se kući posle ponoći. I od tada, nastavljamo tradiciju - sedimo kod kuće. Devojke izađu, a mi i Aleksa ostanemo. I onda je u našoj kući posle ponoći najveće ludilo. Nije to ono ludilo, nema vrištanja i penjanja po stolovima, ali bude, onako, veselo. Pravimo vatromet za Aleksu i uvek su tu četiri generacije. I onda tu su i... kako se zove onaj kuvar? Goli kuvar. Znači Olja nije baš gola kuvarica, ali je strašna. Tu se prave kolači i razni specijaliteti i sve se napravi ranije, pa se onda do 31. drži pod ključem - ništa ne sme ranije da se dira. Tako ćemo i ove godine, ostaćemo kod kuće, tu je najbolji provod.