Samo jedna stvar je teža od života u ovoj zemlji. A to je navijanje za nju... Naime, od tri nacionalne selekcije, protekle nedelje je najveći uspeh izvukla ona koja je uspela da izbori remi na domaćem terenu. Par dana sam se osećao kao usamljeni žbun na psećem šetalištu. Ne sećam se da sam više puta popišan u kraćoj jedinici vremena...
       Ali svaka čast fudbalerima. Dečacima iz najbezbednije lige na svetu (jedino ovde navijači se ne usuđuju da provale u teren, jer bi mogli dobiti batine od brojčano nadmoćnijih igrača!) sigurno nije bilo lako da se otmu Svim Onim Barabama i konačno potrče za loptom. Likovi koji su transfere overavali pištoljem, surovi trgovci, recimo, crveno-belim, plavo-belim, ili crno-belim robljem, uvukli su se u klubove i razjurili publiku i sav pošten svet, napravivši od našeg fudbala pusto i zabačeno ostrvo. Na sreću, i na tom ostrvu se iznenada pojavio dobri Petko i začas doveo jedanaestoricu Robinzona u kakav-takav red... Svaka čast, dakle, fudbalerima, ne na tome što su najzad ukapirali da fudbal nije pojedinačni sport, i ne zbog borbenosti koju ističe štampa, jer fudbal nije ni borilački sport, nego zbog vaskrsle samouverenosti i drskosti koje predstavljaju dva prva i najvažnija koraka svakog ozbiljnijeg zaleta... Ono što je Partizan nedavno učinio za svoju zemlju, postavlja na svoje mesto sve šarlatane koji nas godinama zamajavaju prosto-nam-neophodnim dolaskom „Stonsa“. Kad uskoro krene liga prvaka, ime Beograda pominjaće se posle dugo vremena u svim vestima i bez onog sablasnog kairona „breaking news“, sasvim ravnopravno uz Madrid, Rim ili London, kako mu i dolikuje na kraju krajeva... A što se odbojkaša tiče, njihov neuspeh me je pre rastužio nego razočarao. Doživeli su samo jedan pravi poraz, i to za poen-dva, i zbog svega što su prethodnih godina okačili oko vrata, umornim herojima se mora oprostiti i poneki trenutak slabosti...
       E, pa onda to važi i za basketance? I oni su osvojili sve što je moglo? Da, ali ne baš OVI basketanci. Kao što se mora oprostiti Vanji i Nikoli, Vujeviću, Geriću, Đuli Mešteru, moralo bi se oprostiti i Saši Đorđeviću, Bodirogi, Paspalju ili Daniloviću, da su nas ikad razočarali. Ali, da bi zaslužio praštanje Trenutka Slabosti, prvo moraš pokazati Trenutak Moći, a to većina ovih robijaško ošišanih mladića još uvek nije uradila. Komentatori navode da je ovo najlošiji plasman u prethodnih dvadeset godina, ali i tu treba gledati vedriju stranu: definitivno nije najlošiji u sledećih dvadeset? OK, bilo je puno malera, priznajem, ali najveći maler je taj što neki koji su imali privilegiju da igraju uz Vladu Divca nisu iz toga izvukli pravu pouku. Veliko ime je teško steći, teško ga je sačuvati, a izgleda da ga je najteže naslediti? Dešavalo se već da reprezentacija Ove Zemlje, ma kako se u tom času zvala, izgubi od Rusa. I od Španaca. Pa i od Litvanije. Čak i Grčke. Ali nikada u istoj deceniji. A ovi mladići uspeli su da to izvedu za samo nedelju dana. I, ako se izuzme onaj nezanimljivi bratoubilački meč sa Turskom, bilans se svodi na to da smo pobedili jedino uvek neugodne Šveđane, koji koševe postižu tako retko da se posle svakog ljube, skidaju majicu i euforično uklizavaju pred publiku... Posle onog veličanstvenog noćobdijskog SP u Americi, slušajući Neke Od Momaka kako urlaju „Đurđevdan“ kao na ispraćaju u vojsku, izdaleka sam posumnjao da ja to, jebo te, navijam za Narodnjake, ali tek sutradan, čitajući na sve strane kako su umesto na prijem kod premijera šmekerski zbrisali na proslavu sa Nacionalnom Cecom, osetio sam se kao pijani mornar koji se posle lude noći probudio pokraj travestita...
       I, eto. Niti likujem, niti baš nešto ne uživam zbog toga... Ali ipak sam u maloj prednosti u odnosu na sve one koji se bude tek sad...