Pitanja: Milica Džarovska:

       - 12 pesama za 12 dama. Ovaj put nema politike. Zašto?
       Posle "Gede Gluperde", "Živeti slobodno", i ostalih pesama sa CD "DEVEDESETE", svaka moja nova pesma očekivala se kao politički stav, ali ne zaslužuje baš svaki politički sezonac da uđe u moje stihove. Zato sam namerno pobegao od svega toga želeći da publiku rasteretim politike, koja, na kraju krajeva i nije univerzalna kao emocije po kojima se pronalaze ljudi koji vole moje pesme. Na koncertima u Skopju ili Ljubljani Vasa Ladački je mnogo važniji nego Sloba Milošević, i zato sam se vratio ljubavnim pesmama. Ako se neki genijalni kritičar seti da postavi pitanje "kome treba ovakva ploča?", odgovor je vrlo jednostavan: treba meni...
       - Imena likova (ženska imena u pesmama) su izmišljena ili su stvarno postojale, postoje? Postoji li neka priča koja ih sve vezuje?
       Nadam se da vaše novine neće dospeti u ruke Olivere Balašević, jer ja stalno govorim da je priča koja povezuje sve ove devojke "Dnevnik starog momka", a ne moj dnevnik, jer moj dnevnik bi se zvao "Dnevnik sredovečnog oca troje dece sa istom majkom", ili tako nešto? Naravno, to su ipak neke zabeležene uspomene, sa promenjenim imenima i datumima, da se malo zavara trag. Ili je elegantnije da to nazovemo "sloboda stvaralaštva"?
       - Čula sam kritike (o albumu) "najspontaniji do sada sa najviše duše". Možda se i zato toliko vrti? Interesantno, nikad se ne držite do nekog "muzičkog trenda", niste rob nekim dopadljivim stilovima, nazivate sebe pesnikom i šansonjerom, a prolazite (i to odlično) i kao muzičar. Kako?
       Verujem da sam nekima bio dosadan čim sam se pojavio, a kamoli posle dvadeset i pet godina, koliko sam na sceni, ma, dosadio sam bogu i svetu. Zato sam u međuvremenu "morao" da se oprobavam u raznim stilovima, i bila je to, ustvari, divna igra, koja je zahvaljujući vrhunskim muzičarima sa kojima radim (i družim se), proizvela neke potpuno različite hitove, od čardaša i kantrija do bluza i densa, od "Devojke sa čardaš nogama" do "Princezo, javi se...", ali se ja ipak smatram prvenstveno šansonjerom, i svaka moja pesma u početku uvek zvuči kao "Protina kći", što i nije tako loše, kad bolje razmislim?
       - Svaki vaš koncert u Skopju je još jedan susret sa prijateljima. Ostvarili ste savršenu komunikaciju sa "publikom iz Univerzalne". Šta očekujete ovaj put?
       Pomalo sam mator za sve ovo, i ponekad, vraćajući se sa nekog koncerta kroz maglu i noć, sanjam o tome da u svom dvorištu izgradim salu u koju bi publika dolazila sa svih strana. E, ta sala iz snova bi bila kopija Univerzalne. Okrugla, pomalo nalik na cirkusku šatru, akustična, prisna, ne preterano velika, u kojoj devedeset i šest odsto publike peva bolje od mene. Ni ovog puta ne mogu da očekujem više od prethodnih koncerata u Skopju, to bi bilo neskromno. I dalje nemam "specijalnih gostiju", ali imam ploču koja još nije promovisana u Makedoniji, a imam i nekih pesama još iz prošlog milenijuma, pa mislim da neće biti problema...
       - Jel istina da vas bolje primaju u "inostranstvu" nego kući?
       Pročitao sam negde da je Alka Vujica izjavila da Bajaga i ja bolje prolazimo u Hrvatskoj nego u Srbiji, ako na to mislite, ali prvo i prvo, ne smete baš preozbiljno shvatati Alku Vujicu, pošto ona nikad nije bila ni na jednom mom koncertu, ni u Hrvatskoj ni u Srbiji, a drugo i drugo, ja sam i u (na primer) Portorožu i u (na primer) Tuzli "kod kuće", i bez obzira na zastave, rampe i malo drugačije uniforme carinika, ni u Skopju se još nijednom do sad nisam osetio strancem. U Jugoslaviji, ako se ta zemlja još uvek tako zove (danas nisam slušao vesti?) svake godine održim desetak koncerata u Beogradu, a napunim i Suboticu, Kruševac, Užice... Evo, u Novom Sadu, gde sam i zakonski "kod kuće", u martu sam imao koncert na kom je bilo deset hiljada mojih sugrađana, ali da se ne pravim dalje važan, jer nije stvar "u masi" nego u ljudima koji te vole. U malim mestima, kao recimo Titel, koji bi neki nazvali i selom, Dom Kulture je bio dupke prepunjen sa "samo" petsto ljudi, a to je u stvari svaki šesti stanovnik, što je fenomenalno. Pa je i koncert bio takav, fenomenalan...
       - Uskoro vas čeka Zagreb. Prvi je koncert već rasprodat, zakazan je i drugi. Šta kažete na komentare "On je sve vreme furao neku njegovu nepoželjnost u Hrvatskoj, pa sad dolazi da isproba, dokaže, da je obratno". (komentari sa vašeg weba). Šta mislite, hoće li u Zagrebu preovladavati VAŠA publika, ili oni koji su došli iz te neke radoznalosti?
       Da se ne foliramo, u onoj bivšoj, "Velikoj Jugoslaviji", u Zagrebu sam bio popularniji nego igde, i ovo nije prvi put da to kažem. Taj grad i ja smo u posebnoj vezi, i uopšte, hrvatska publika mi je daleko više značila nego publika u mnogim gradovima koji su geografski ostali u mojoj zemlji, i u kojima nikad nije postojao neki poseban interes za moje pesme. Na koncertima u Puli, Čakovcu i Osijeku, već sam se sreo sa ljudima koji su iz tih gradova prethodnih deset godina putovali u Ljubljanu ili Sarajevo, da se tamo nađemo tajno, kao ljubavnici, i, kad već pomenuh ljubav, u nju nikad nisam ni sumnjao kad je zagrebačka publika u pitanju. Ali to ne isključuje priču o "nepoželjnosti". Mislim da su tu teze pomalo zamenjene, i da je dovoljno prelistati šta je hrvatska štampa o meni pisala sve ove godine, i biće jasno da nisam ja taj koji "fura nepoželjnost". Zaboga, pa deset godina me, kao ni ostalih "s ove strane" nema ni na televiziji ni na radiju, ne deluje mi to baš jako poželjno? Potrebna je gomila papira, dozvola i koječega za taj koncert, i još uvek nisam potpuno siguran da se dan ranije neće pojaviti neka "udruga glazbenika" sa zahtevom da se nastup zabrani. Ostaje mi samo da se nadam da niko od Zlonamernih neće ni proći kraj Ledene Dvorane, trinestog decembra, i da će našu bajku bar tih nekoliko sati ostaviti na miru...
       - Da li se sa funkcijom ambasadora dobre volje u UN u neku ruku osećate kao političar, i možete li uopšte da vidite sebe kao političara?
       Ja sam ambasador dobre volje bio i ranije, "na crno", daleko pre no što mi je gospođa Ogata to zvanično uručila, i taj događaj, mada veoma značajan za našu porodicu, nije mi u životu promenuo puno toga. Ta funkcija nije politička, i ne bih je ni prihvatio da jeste. Na milenijumskom samitu, na kom sam imao čast da se nađem u društvu za koje je generalni sekretar, gospodin Anan rekao "da se još nikad u velikoj sali ujedinjenih nacija nije okupilo toliko talenta", postavljeno mi je i pitanje da li ću sad ja biti predstavnik svoje zemlje u ujedinjenim nacijama, na šta sam se samo nasmešio, znajući kakva će jagma za titulama nastati među "revolucionarima" posle pada Slobinog režima. Mnogo više mi je značilo što su me tom prilikom u UN pozdravili predstavnici misija svih "bivših", i Makedonci, i Bosanci i Hrvati, pa čak i jugoslovenski ambasador, u to vreme, neposredno posle "petog oktobra", još uvek nesmenjeni Miloševićev čovek, i tek te čestitke overile su moje zvanje ambasadora dobre volje i učinile ga opravdanim...
       - Koliko su se stvari u Srbiji promenule na bolje (mislim konkretno za umetnike muzičare) od kad "Geda" nije na vlasti?
       Odvikao sam se od toga da se na ikoga oslanjam. Borio sam se protiv pirata sasvim sam, izdavao sam svoje CD i knjige sasvim sam, i ne očekujem da će mi sada iko pomoći. Uostalom, ne može ti ministarstvo kulture nagurati publiku u dvoranu, to je ipak samo tvoja stvar. Sadašnjeg ministra kulture inače dobro znam od ranije, dolazio mi je redovno na koncerte i bili smo saborci protiv Gede, ali otkad je ministar, ni jednom se nismo čuli, i propustio je otad već sedamnaest koncerata u "Sava Centru". Možda se boji da ću nešto tražiti od njega, stan ili beneficirani radni staž, ali zaista mi ništa ne treba, kao što rekoh. Ja živim svoju legendu...


Pitanja: Sonja Aleksoska Nedelkovska

       - Turneja "dnevnik starog momka" nastavlja se punom parom. Uskoro dolazite u Skopje. Recite nam malo više o vašem bendu i konceptu repertoara. Da li nas možda očekuje neko iznenađenje?
       Moj bend, čuveni "THE UNFUCKABLES", doživeo je dve promene u odnosu na prethodni koncert u Skopju, ostali smo bez dva člana koja su se navukla na nešto sa čega se još niko nije skinuo, jedan na heroin, drugi na politiku. Srećom u nesreći, te iznuđene promene ispale su "promene na bolje", bend je podmlađen i to je sad spoj iskustva i mladosti koji u konceptu "romantika bez politike" savršeno funkcioniše, u šta će i publika moći da se uveri...
       - Kolku vremena traje vaša turneja, gde ste do sada sve bili i da li su sale uvek bile pune?
       Ne radimo u onom fazonu "Tito-partija, cirkus Adrija", od četiri, šest i osam, nego to radimo za svoju dušu, sa pauzama koje nam omogućuju da se zaželimo publike, i da se publika nas zaželi. Bili smo već i u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, ali i u Ljubljani, Osijeku, Londonu, Cirihu, Beču... Negde je bilo deset hiljad ljudi, u velikim salama, a negde šesto-sedamsto, u prepunim pozorištima po manjim mestima, ali da nije Berlina, u kom je prevelika sala bila poluprazna, i Čačka, u kom je ostalo pedesetak karata, mirne duše bih mogao reći da je svuda bilo puno-puncato...
       - Jedna vaša koleginica iz Jugoslavije izjavila je da se bolje oseća u Makedoniji nego u Hrvatskoj, gde kako ona kaže jugoslovenski pevači nisu poželjni. Vi ćete u Zagrebu nastupiti na 12. 12, a karte su već rasprodate. Koji je vaš komentar u vezi toga?
       U Makedoniji nije bilo rata, i to sve objašnjava. Mnogo ljudi je iz rata izašlo oštećeno, i mentalno i fizički, i biće potrebno puno vremena da ožiljci zarastu, bojim se da će čak nekoliko generacija biti potrošeno na popravljanje onoga što su idioti pokvarili. U Hrvatskoj sam bio popularniji nego igde u "Velikoj Jugoslaviji", i očito da je nešto od te magije ostalo među nama, ali ima puno onih kojima to smeta, što je potpuno ljudski. Tužno je kad se na koncertu više pažnje mora posvetiti obezbeđenju nego ozvučenju, ali ni publika ni ja nismo krivi za to, i verujem da će ljubav nadjačati sve drugo, barem za tih par sati koliko koncert traje, kad već to nije uspevala svih ovih godina koje su nas udaljile jedne od drugih...
       - Kako je publika prihvatila pesme vašeg novog albuma? Kakva je situacija od vašeg najnovijeg koncertnog iskustva: da li publika ipak više "otkida" na one stare hitove i evergrine?
       Svaka je pesma jednom nova, i uvek su bolje "one stare", ali jedino što vam mogu obećati je da će i ove nove uskoro postati "stare", i to nažalost i brže nego što bi smo želeli. Jednom su tako i za "Život je more" govorili da nije tako dobra kao "Prva ljubav", a onda su za "Neke nove klince" govorili da ipak nisu kao "Život je more", i tako redom, sve do "Nedostaje mi naša ljubav", ili do neke od pesama sa ove poslednje ploče. Ipak, od grada do grada, publika reaguje drugačije, negde se lože na balade, negde na "mađarice", a negde ove nove pesme znaju bolje od nas. Zato ih je najbolje pobrkati, osluškujući puls publike, bez striktnog scenarija i "reda vožnje"...
       - Kad spojite prva slova svakog stiha od 12 pesama koji su na albumu "dnevnik starog momka" dobijete akrostih Olja je najbolja. Olja je vaša supruga, koju ste želeli uvek da bude pored vas, a ne iza vas. Kako biste na kratko opisali Olju i život sa njom?
       Ne mogu na kratko opisati Olju. Ni kad bih napisao još ovoliko pesama i knjiga ne verujem da bi to bilo dovoljno. Taj akrostih je samo mala tajna posveta, a u životu s njom nalazim sve junakinje mojih stihova i romana, jednom sam joj rekao da mora biti strašno umorna jer je ja samo presvlačim i šminkam, a ona sama-samcita igra sve junakinje mojih priča...
       - Porodica Balašević često puta je bila vezana za ogovaranja, tračeve i čaršijske priče. Koji je bio vaš odbrambeni mehanizam u tim situacijama?
       Nema tog iskustva koje te može podučiti da ostaneš imun na neistine i laži, kažu da je to "cena slave", i što je slava veća to je i porez na nju veći. Postigao sam jednu neoprostivu količinu uspeha, i svaki moj novi uspeh već počinje pomalo da me nervira, jer znam da za sobom povlači lavinu osporavanja, ogovaranja i ostalih pakosti. Nije to baš sasvim normalna situacija, i ja se sve više klonim publiciteta i javnih nastupa bez nekog opravdanog razloga, ali najčešće ni to nije dovoljno. Mi ljudi smo, izgleda, pre zli nego dobri, i svako više voli da pročita nešto o trostrukom ubistvu pred diskotekom, nego o dedi sa periferije koji je odgajio bundevu tešku pedeset kila...
       - Često kažete da ste sretna porodica, što ne znači da imate manje problema od drugih. Kako ste uspeli da se izborite sa tako teškim problemom, kad se vaše drugo dete Jelena sa nepunih 17 godina probudila u bolnici i nije mogla da makne nijedan deo svog tela, posle nesreće. Kako je sada Jelena, koju zovete jednostavno Beba?
       Bili smo svi zajedno, u svemu, dvadeset i četiri sata dnevno, i ma kako to patetično zvučalo, pobedila je naša ljubav, nismo imali drugog izlaza. U bolnici su bili zadivljeni kako se borimo za njen život, a mi smo se borili za svoje živote, jer bez Bebe ni oni ne bi vredeli. Oni koji su me posle toga videli nisu mogli a da glasno ne primete kako sam ostario, ali to je bila najmanja cena koju sam bio spreman da platim za njen oporavak. Te noći sam ušao na prijemno zaustavljen negde u vremenu kao Dorijan Grej, a sledećeg jutra, posle svega što sam doživeo izašao sam iz hodnika ispred operacione sale kao vršnjak svojih godina. I sad je sve na svom mestu. Jelena se čudesno oporavila, od potpune paralisanosti i kvadriplegije ponovo naučila da hoda, trči, pliva, vozi bicikl, i samo nas neki mali pokreti koji se milimetarski vraćaju u normalu ponekad podsete na sve što smo prošli...
       - Jedna njena pesma, za koju je napisala tekst i muziku, bila je primljena na prošlogodišnji budvanski festival i osvojila treće mesto u kategoriji pop-pesme! "Doris je vozila mini moris" pevao je popularni pevač iz hrvatske, Sandi. Da li ste sretni što je krenula vašim putem, i da li joj pomažete?
       Po medicinskoj statistici, Beba je jedan u milion koji je iz te teške povrede izađe na svojim nogama, a po nekoj mojoj statistici ona je jedan u sto miliona sa takvim talentom za pisanje i pravljenje pesama. Nažalost, posledice povrede tog četvrtog vratnog pršljena se najsporije otklanjaju sa prstiju šake, tako da je njena karijera gitariste i pijaniste pomalo usporena, i ona se sve više orijentiše ka kompjuteru i toj vrsti komponovanja, a mi je ne požurujemo. Pesma koju je na naše nagovaranje poslala u Budvu bila je više igra, prilika da se ogleda sa "pravim" muzičarima i da se uveri da je i ona "prava", što svi mi u porodici odavno znamo. Ne pomažem joj, osim savetima, sujetna je kao i svaki umetnik, i ne dopušta da joj se mešam u pesme...
       - Jednom ste pevali da kao mlad "jedino vam važno bilo da postanete levo krilo il centarfor školskog tima". Da li vaš sin Aleksa ima sve predispozicije da bude bas to?
       Nisam siguran da će se Aleksa baviti sportom, iako je od majke, inače vrhunskog sportiste, gimnastičke reprezentativke "one zemlje od dvadeset miliona stanovnika", nasledio savršenu motoriku i kordinaciju. On sve više pevuši, ima sluh bolji od tate, što i nije neki znak, ali čini mi se da mu interesovanja više idu prema sceni. Jednom sam ga, kad mi se činilo da je u dilemi između tenisa i fudbala pitao kojim će se sportom baviti, a on mi je posle kraćeg razmišljanja odgovorio: koncertom! Tako je bilo i sa Jovanom, za nju se sport prosto lepio, ali ona je želela na balet, a ovih dana sprema diplomski na pozorišnoj akademiji. No, mi smo tu da osluškujemo njihove talente, i da im pomognemo da istraju u svojim odlukama. Ne bojim se ni za jedno od njih, svo troje su odlični klinci, bolji od nas...
       - Čula sam da umesto romana počeli ste da pišete nešto kao kalendar vašeg detinjstva. Zašto ste promenuli plan?
       Ustvari ga nisam promenuo, ja uvek kažem da "pišem knjigu", a stručnjaci posle već odrede da li je to esej, novela, ili nešto treće. Ova priča sa "kalendarom" je uveliko odmakla, i izlazak te knjige, potpuno vedre i pozitivne, čeka završetak turneje i koncerata, jedno s drugim ne ide. Mene rad na tome strašno raduje, divno je kad ti je hobi i zadovoljstvo ujedno i profesija, imao sam zaista ludačku sreću oko toga...
       - Spremate li neke nove pesme, i kad planirate novi album?
       Nikad ne jurim pesme, čekam da mi one "dođu", i rad na albumu započinje tek onda kad mi ih se u glavi nakupi toliko da počnu da prave gužvu, obično ih bude devet, tu mi je negde kapacitet skladišta u glavi. Ovu ploču sam napravio malo preko reda, bežeći od politike i "aktuelnosti", ali ću nadalje pokušati da držim taj neki svoj ritam, koji je u skladu i sa poštovanjem publike, dve godine između dva CD-a, to je čini mi se sasvim OK? Sledeća jesen, znači, pa to ni nije tako daleko...


Pitanja: nepoznati autor

       - Zašto se ni na jednom koncertu nisi pojavio sa kravatom i u odelu, koliko samo jednom da si to uradio, promene radi?
       Nikad nisam mislio da ću jednog dana izlaziti pred ljude, ali kad se to iznenada desilo, na opatijskom festivalu 1978, izašao sam u farmerkama i ispasanoj košulji, da su me tada uslovljavali da nosim odelo, moja karijera bi istog časa bila završena. Ni privatno nemam odela, kravatu sam nosio samo u vojsci, onu "na gumicu", čak sam se i oženio u džinsu, pored onako lepe mlade. Na sceni želim da se osećam prirodno, publici nikad nisam bio atraktivan vizuelno, i ta vrsta maskenbala mi nije potrebna. U jednoj televizijskoj emisii pojavio sam se u belom odelu, ali to je bio štos, ništa više...
       - Šta misliš zašto se novinari trude da ti čeprkaju po intimi, a ti ih uporno izbegavaš?
       Moj život je prilično nezanimljiv za medije, i pored upornih pokušaja žute štampe da nas razvede, Olja i ja smo i dalje sretni, i ta priča, lepa deca, kuca, meca, nije u fazonu pucnjave,droge i skandala koje ljudi priželjkuju. Izbegavam publicitet po svim pitanjima, predugo sam prisutan i mislim da je pošteno da se po novinama više slikaju oni kojima je do toga stalo, ja baš i nisam neki fotomodel. Imam svoje koncerte, poneko književno veče, za pametnog čoveka dosta. Moje pesme su moja intima, i to sam podelio sa celim svetom. Ko traži više od toga stvarno je bezobrazan...
       - Šta ti još fali u životu, misliš da si još uvek mogao da uradiš više od svega ovoga što si napravio, a nisi?
       Glumio sam na filmu, u serijama, napravio preko 120 koncerata u glavnom gradu svoje zemlje, piratirane su mi sve četiri knjige, sa periferije Novog Sada stigao sam do svečane sale Ujedinjenih Nacija, a tek moji privatni trofeji, klinci i dom, to je tek za hvaljenje. Šta više? Pa, voleo bih da napišem pozorišnu predstavu. Neki mjuzikl na moj, amaterski način. Na proleće se ozbiljno pripremam za to...
       - Ima li spasa za zabavnu muziku u Srbiji, ili bar onu vrstu muzike koju ti izvodiš, u najezdi turbo narodnjaka, i da l bi turbo narodnjake proterao sa malih ekrana, kao što se sad čini na RTS-u?
       U čitavom svetu je kriza autora, u Srbiji definitivno, još 1986, na ploči "Bezdan" napisao sam ono "Narodnjaci su preuzeli stvar...", pa zamislite samo dokle je to do danas otišlo? Meni lično Narodnjaci nikad nisu predstavljali konkurenciju, kao ni ja njima, naše publike ne sretnu se ni na glasanju. Ne bih nikog terao sa programa, to nije moj način, ja sam recimo bio skinut sa televizije i radija deset godina, pa me to opet nije ugasilo. Nije problem u nesretnicima koji pevaju nego u onima koji to slušaju, i to sve više na super uređajima u svojim ogromnim automobilima. Ali da ne ulazim suviše u sociološke analize, odgovor je: Ne. Nema spasa za zabavnjake u zemlji Srbiji...
       - Kakva saznanja imaš o trenutnom stanju na makedonskoj estradnoj sceni?
       Na satelitu mi je MTV negde nestala, tamo sam pratio muzičke emisije, ovako sam bez dometa. Bilo je super grupa, ona u kojoj peva jedna devojka, na primer, gledao sam snimke sa koncerta ali nisam registrovao kako se zovu, na žalost. Pratim naravno ove koji dođu "gore", Tošeta, Karolinu, Tijanu... Šta da kažem? Čoveče od mene bolje peva svaki drugi Makedonac, a ne ovi što snimaju ploče...
       - Za vreme bivše SFRJ nisi tako često dolazio u Makedoniju, sada si tu među nama skoro svake godine. Otkuda odjednom tako velika ljubav sa tvoje strane prema makedonskoj publici, i šta ćeš publici ponuditi za ovaj skopski koncert?
       Ima jako puno gradova u kojima nikad nisam bio, ni za vreme SFRJ, ni kasnije, u Mostaru, na primer, Kraljevu, Prištini, Dubrovniku... Menadžeri imaju neke svoje puteve, koji se ne poklapaju baš uvek sa našim željama, ali u Makedoniji sam ipak bio više puta, na žalost u hali Kale, koja baš nije po mojoj meri, ali onda i na onom nezaboravnom koncertu u hali Rabotnički, koji je među mojih top-ten najdražih koncerata. Da sam ranije "otkrio" Univerzalnu sigurno bih dolazio i češće, ali posle tih koncerata iz devedeset i neke, kad sam prvi put došao sa pasošem, Skopje ima posebno mesto u mom srcu. Dve godine pre toga nisam nastupao, Sloba i ekipa proganjali su me i hapsili zbog izbegavanja vojske, i Makedonija je svojom iskrenom južnjačkom dobrodošlicom učinila da se ponovo osećam kao čovek i umetnik, i to ne mogu zaboraviti. Bojim se samo da ne preteram, da ostanem dobar gost, a za ovaj koncert ne pripremam ništa posebno. Kad pevaš prijateljima, ne treba ti pirotehnika i crveni sako...
       - Ima li u nekim tvojim pesmama istorijskih poruka, kao recimo u pesmi "Računajte na nas"?
       Mislim da je istorijskih poruka, a i istorije, đavo da je nosi, bilo sasvim dovoljno, od "Računajte na nas" pa do "Samo da rata ne bude", "Putuj Evropo", "Čovek sa mesecom u očima", "Gedo, gluperdo", "Živeti slobodno"... Poruke dobiju na ceni tek kad ih neko i shvati. Povukao sam se iz politike i politiziranja, za vreme Miloševića to je bilo pitanje života i smrti, sad bi bilo deplasirano. Zaželeo sam se malo svog omiljenog pevača, Đorđa Balaševića, i sve one njegove patetike...
       - Koliko si zadovoljan od opštog tretmana u srpskim medijima, i da li te i od fizičkih, i od napada druge vrste, možda čuvaju ljudi-gorile?
       Odvikao sam se od televizije za ovu deceniju koju sam bio "skinut", video sam da može i bez toga. Ne davim sa promocijama, gostovanjima po emisijama, nedavno sam sa Oljom snimao jedan spot, momci koji su ga snimali nisu mogli da veruju da ću doći, znaju da to ne radim. Živim kao što rekoh, sasvim normalno, u Novom Sadu me svi znaju, sam napadam i sam se čuvam, nema potrebe za bodi-gardima, Bog je moj telohranitelj. Sa gorilama nemam posla, srećem razne majmune, pretežno orangutane i šimpaze gdegod se okrenem, ali gorila nema u mojoj blizini...
       - Neki tvoji potezi prosleđeni su u medijima i sa par neizbežnih afera, slučaj sa dolaskom Severine u Novi Sad, navodno zbog njene ljubavi prema jednom članu tvog pratećeg orkestra?
       Severina je veliki laf, srela se sa Oljom slučajno u Novom Sadu, i tad su se dogovorile da se kao iznenađenje pojavi na koncertu, bez najave i pompe. Način na koji je sve to uradila govori kakva je zvezda, dovela je čitav bend za dve pesme, nije htela ni da čuje za neki honorar, ne znam nikog ko bi to tako gospodski izveo. Svaki "muškarac" bi kukao oko obezbeđenja i politike, ali ona je to izvela na svoj superiorni način, onako jednom rukom. Mi smo se interno šalili na račun jednog svog bivšeg člana koji je neposredno pre toga napustio bend, u stilu "onaj se palio na Severinu, sad će se pojesti živ što je neće sresti", ali devijantni novinari su to izvitoperili u idiotsku priču da se ona, guska, zatreskala u srpskog muzikanta, pa je zbog toga došla...Kod nas, izgleda, lepa žena uvek mora ispasti glupa. Tako nam je lakše da joj se tajno divimo...
       - Da li kod kuće slavite sve pravoslavne praznike od Uskrsa i Božića do krsne slave, jer jednom je u jednim bosanskim novinama izašla navodno tvoja izjava da si srećan što te sudbina nije povezala sa Alahom?
       U prethodnom odgovoru malo sam pomenuo novinare, u ovom odgovoru mogao bih da ih pomenem i malo više, ali ne vredi. Odrastao sam u pravoslavnoj porodici, u kojoj se tradicija poštovala, bez preterane verske zatucanosti, ali par ulica dalje živela je porodica moje majke, koja je slavila praznike po svojim, katoličkim običajima, što u multinacionalnom Novom Sadu nije nikakvo čudo. Na koncertima sam pričao o detinjstvu, i te dve religije u mojim genima, i šalio se kako mi je najteži udarac bio kad Uskrs padne na isti dan, jer tad nisam mogao da oba dede istovremeno ojadim za poklon. Tad sam rekao da se u našoj familiji slavilo sve sem Ramazana, jer Ramazan je post, a moj deda je za praznike smatrao one dane kad se dobro krka, pa bio to Prvi Maj, sveti Aksentije, ili Djeva Marija Snježna. No, neko je u toj priči video nešto zlo i otišao predaleko, što već nije moj problem, nego problem svih tih likova koji svet tako primaju i tako tumače. Oni su nam prethodnih godina zakuvali i mnogo više nego što mislimo...
       - Da li sebe smatraš skupim umetnikom, u smislu da za svaki nastup tražiš sumu koja nije ispod deset hiljada evra?
       Da ne nastupam ispod deset hiljada evra onda ne samo da ni sad ne bih nastupao u Skopju, nego bih dosad u Skopju nastupio samo jednom, koliko se sećam, samo je jednom ta suma dostignuta na koncert održanom u hali na sajmu? Najviše volim da nastupam u malim mestima, ove jeseni sam pevao sa čitavim bendom u selima za koja u Makedoniji verovatno nisu ni čuli, u Staparu, Kovačici, Bačkom Monoštru, Selenči, Titelu... Tamo dođe i po šesto ljudi, po pet evra, to je tri hiljade bruto, bez poreza, procenta sale, ozvučenja, prevoza... Ko nas dotira do deset hiljada evra? SFOR? Ma, to su sve menadžerske priče, menadžeri su jedini oštećeni, publika nikad nije. U Sarajevu je jednom menadžer provalio da sam tražio pedeset hiljada maraka i svi su bili zgranuti koji sam lopov. A za taj koncert prodato je sedamnaest hiljada karata, tristo hiljada maraka je bio prihod, i ja sam đubre što za sebe, ozvučenje i bend, tražim jednu šestinu toga. Od MOG koncerta? Ne, nemam fiksnu cenu, ona može da bude i veća ali i mnogo manja, ali u principu ne smatram da sam skup pevač. Kad mi se prvi put desi da neko od publike posle koncerta zatraži pare nazad, onda ću se zapitati. Nas je osam na sceni, svi smo najbolji u svom fahu, i ne volim kad nas potcenjuju. Ni cenom ulaznice, ni honorarom...
       - Vidiš li u nekom od ovih novih estradnih faca svog naslednika?
       Ne. Još uvek je najveći događaj kad ploču izda neko od nas klimakteričnih, Bora Čorba, Bajaga, Bregović, Čola, ja... Neće to na dobro izaći. Sad bi već morao da se pojavi neki dvadesetogodišnji klinac i oduva nas, kao što smo mi oduvali one pingvine u crnim odelima pre nas...
       - Kako se slažeš sa kolegama nakon promene vlasti u Srbiji, mislim zbog onih koji su te za vreme Miloševića "pljuvali"?
       Postigao sam suviše uspeha da bi me iko od kolega voleo, ali to je u redu. Neprijatelji su pravo merilo uspeha, prijatelji te još mogu i izneveriti, ali neprijatelji su ti verni do groba, po njima znaš kako se kotiraš. Svi smradovi koji su za Slobino vreme pevali po julovskim mitinzima, i na televiziji s koje je sve pošteno bilo razjureno, samo su malo okrenuli ćurak, i opet su na sve strane. No, ne zameram im, njihov je posao da budu ljigavi, zameram jedino takozvanom narodu, na tako kratkom pamćenju, na takvoj amneziji kojoj kao da nema leka...
       - Zašto si se predomislio i nisi otišao da živiš u Sloveniju, i da li bi možda živeo u Makedoniju, ako ne bi, zašto ne bi živeo, koji su razlozi?
       U Sloveniju sam bio oteran, ali ta zemlja mi je pružila veličanstvenu pomoć u tom trenutku, tamo je moja Jelena prohodala po drugi put u životu, posle teške saobraćajne nesreće, i Radvanje, naselje pod Pohorjem, ja smatram i danas svojim domom, ravnopravno sa Novim Sadom. Živim tamo gde mi je porodica, devojke studiraju u Novom Sadu, i Aleksa je tu krenuo u školu, tako da smo tu trenutno usidreni. No, ko zna? Možda se zalomi neki zet koji se preziva na "ski", pa i ovaj matorac iznenada dospe u Strugu ili na Dojran. Šta bi mi falilo?
       - Da li bi napisao pesmu za makedonske muzičke zvezde Toša Proeskog, Esmu Redžepovu, možda za Tijanu Todevsku-Dapčević?
       Vrlo malo sam komponovao za druge, nešto malo za Čolu, i par tekstova tu i tamo, nerado se rastajem od svojih pesama. Uz imena koja su pomenuta ipak bi pre išao neki pravi muzičar. Ja sa svojim šansonjerskim rasponom i shvatanjem pesme možda i ne bih pogodio pesmu kakvu zaslužuju? Pravim pesme po svojoj meri, a ta baš nije idealna...