Obećao sam da ću napisati još ponešto o koncertima u Zagrebu, ali sam u međuvremenu još malo putovao, pa to više nije samo medijski nego je čak i kalendarski zastarelo. Kad bih sad priču o "Ledenoj dvorani" pokušao da uvalim publici željnoj cifara o novogodišnjim zaradama mojih kolega, bojim se da bih se izblamirao kao drugorazredni šaner koji ekipi ultra-šminkera u bašti "Mediteranea" pokušava da utopi neku olupanu prošlogodišnju "nokiu"...
       Pa ipak, gospodina Stjepana Mesića moram bar nakratko da pomenem, ne samo zbog velikog gesta kojim je uoči drugog koncerta Bebu i mene pozvao u svoju rezidenciju, nego i zbog krajnje pozitivnog utiska koji je taj razboriti čovek ostavio na mene. Naravno da naš susret na Pantovščaku mnogima nije bio po volji, što mi je, da se ne lažemo, naročito drago, mada mi je u istoj meri i krivo što i ovde nemam kog predsednika tog gabarita. Eh, tužni i žalosni, što bi rekla moja baba-Milanka, Ovi Moji Predsednici su u fazonu "na se mislim kada zora sviće", i ne samo da im ne pada na pamet da pozovu nekog tamburaša na čvarke, nego im kanda ne pada na pamet da pozovu bilo koga na bilo šta? No, zato definitivno nisu gadljivi da se sami pozivaju gde god stignu, i ovaj novogodišnji program bio je vašar dosad neviđene medijske pohlepe, od "posebnih obraćanja", preko kviza, skrivenih kamera i dečijih emisija pa sve do samoproglašavanja u (zamalo) najuspešnije ličnosti godine. Čak su i One Dve Pevaljke (od kojih jedna ima novi CD, a druga nezajažljivu potrebu da bude glavna i kad nema novi CD), ovog puta ostale u senci živih i animiranih političara koji se pale na reflektore i kamere...
       Šta da vam kažem?
       Mnoge sam do sada gledao kako se dižu i padaju, i sve mi je jasno. Neki od Ovih su promašeni glumci, neki promašeni sportisti, neki promašeni muzikanti, ali svi redom su, nažalost, promašeni političari i, ma koliko da sam kvaran, nimalo mi nije drago što je to tako. Kao i većina nas, osećam se poprilično jadno i izrabljeno. Kao, recimo, stari iznjakani "jugo 55" iz auto-škole, na kom se dosad hiljadu i jedan bezveznjaković učio da vozi...
       Poziv predsednika Hrvatske prihvatio sam, dakle, iz ličnih razloga, kao što mi je iz ličnih i prijateljskih razloga bio i upućen, ali ono što godinama pokušavaju da mi ospore, ipak nije izostalo, i taj nezvanični susret dobio je diplomatski značaj veći nego što bi ga izazvala nekakva delegacija skorojevića koja bi se razbežala kad foto-ćelija uključi vodu za ispiranje pisoara. Da, gospodo, svidelo se to vama ili ne, ja ovu zemlju predstavljam gde god me put nanese, u Ujedinjenim Nacijama ili u diskoteci "Grodonija" u Rumlagu, i nigde je još nisam obrukao. Znao sam i ovog puta da širom otvaram vrata koja su pre mene otškrinuli "Partibrejkersi", Rambo, Bajaga, i da će dobra volja Stipe Mesića možda učiniti da se posle jedanaest godina i neki od prepadnutih muzičkih urednika hrvatskih radio-stanica usudi da konačno pusti i nekog "s ove strane", što se, kako sam obavešten, upravo i dogodilo...
       No, pošto sam na put poneo samo patike, bele za štrapac, i crvene, koncertne, pazario sam na brzaka "bosove" cipele za dvesto eura, čisto da vide da izlazimo iz krize, ako baš budu zagledali. Pokazalo se da nije bilo potrebe, al' dobro, možda mi ustrebaju za neku svadbu ili, ne daj bože, neku drugu priliku, u svakom slučaju neće se baciti. Protokola nije bilo, predsednik je lično poslužio zagorske čvarke, onako u platnenoj salveti, sa kukuruznim kruhom, razgovarali smo o sinoćnom koncertu, na kojem su bile njegove kćerke, pa malo o Pogoreliću, a više o Slobi, Tuđmanu i onom njihovom čuvenom telefonu preko koga su jedan drugom slali SMS porukice sve vreme rata. Provalio sam kako su hteli da me obuku u kelnersko odelo kad sam u Karađorđevo došao u patikama, a onda je on rekao da je kao gimnazijalac, kao partizanski sin, dobio čokoladu od Tileta, pa je Beba poturila da joj se potpiše na čokoladu koju joj je pre toga doneo, kad je tražila "nešto slatko", i tako, reč po reč, "blago gostima, oni mogu da odu kući kad 'oće", kako se to već kaže kod nas u Salajci...
       Da, rano sledećeg jutra naš domaćin je putovao u Vatikan, i sad se kajem što nisam pitao da od Pape pozajmi onaj neprobojni kiosk, znam neke ovde koji se samo još u tome nisu vozali, siguran sam da ne bi pitali šta košta. Uglavnom, ispratio nas je do vrata (ne bojte se, vezan je ker), a Bebara i ja smo požurili u "Potepuh" kod mog starog prijatelja Pere Močiboba, gde smo bezobrazno kasnili zbog neočekivanog poziva gospodina Mesića. Ekipa se već razišla, i znajući kako Pero može biti prgav, za svaki slučaj sam se slikao sa konobarima, a i sa Bebom ispred "Potepuha", kao dokaz da smo u 19.49, jedanaest minuta pred koncert, ipak bili tamo gde smo se dogovorili. Nadam se da "Svet" dobacuje do Zagreba, i da će mom frendu, ili sinu mu Tvrtku, neko preneti da smo bili tamo. Ja se prosto ne usuđujem...
       I tako...
       Nedelju dana kasnije održao sam i poslednji koncert turneje, u Hagu, da ne poveruješ. Ona pčelica od naše ambasadorke, Maja Mitrović dovela je na koncert diplomatski kor svih "bivših jugoslovenskih republika", kao i predstavnike nekih "budućih bivših jugoslovenskih republika", plus ambasadora Malte, i albanskog ambasadora sa suprugom. Slobu, uzgred, nisam pominjao, nije mi drago što je tamo, ja i dalje mislim da je on pre za zdravstvenu nego za kaznenu ustanovu, al' šta je tu je. Koncert je bio svetski, na nivou tog skupa, a na njemu i moj zemljak iz Bukovca, koji je doputovao čak iz Istočnog Timura, tim povodom. Njegova supruga, koja govori srpski bolje nego Njegovo Veličanstvo, pružila mi je ruku sa osmehom, ali ipak sam je primio samo za vrh prsta.
       - Drago mi je gospođo Florens Hartman. Ja sam jedan od retkih iz mog kraja koji će se iz Haga 'ladno vratiti..
       Odgovorila je da nisam jedini, i da će se mnogi vratiti, ali to je ipak nezvanično. Molim baba-punđare da se još ne okupljaju po trgovima, i penzoše da ne oštre transparente. Biće blagovremeno obavešteni...
       Eto...
       Da mi je neko osamdesetšeste, kad sam napisao "bagrenje", rekao da će sukob između Srba i Šiptara rasturiti moju zemlju, da će se pojaviti predsednik Milošević koji će zakuvati sa celim svetom, da će u Novom Sadu biti bombardovani mostovi, i da ću posle svega tu istu pesmu pevati u glavnom gradu Holandije, gde će bivši predsednik Jugoslavije biti u zatvoru, a albanski ambasador gost na koncertu, verovatno bih mu savetovao da piše scenarija za meksičke serije. A eto, desilo se...
       I, kad bolje razmislim, nije neki uspeh što sam se vratio iz Haga? Imao sam prošle godine dva koncerta i u Kovinu. E, kad sam se odande vratio, a da me nisu spakovali u dildaru, to znači da ću živeti hiljadu tristo godina...
       Mada bi i hiljadu dvestopedeset bilo puna kapa...

       "Ovi Moji Predsednici su u fazonu "na se mislim kada zora sviće", i ne samo da im ne pada na pamet da pozovu nekog tamburaša na čvarke, nego im kanda ne pada na pamet da pozovu bilo koga na bilo šta? No, zato definitivno nisu gadljivi da se sami pozivaju gdegod stignu!"
       
       "I ovaj novogodišnji program bio je vašar dosad neviđene medijske pohlepe, od "posebnih obraćanja", preko kviza, skrivenih kamera i dečijih emisija pa sve do samoproglašavanja u (zamalo) najuspešnije ličnosti godine!"

       "Da mi je neko osamdesetšeste, kad sam napisao "Bagrenje", rekao da će sukob između Srba i Šiptara rasturiti moju zemlju, da će se pojaviti predsednik Milošević koji će zakuvati sa celim svetom, da će u Novom Sadu biti bombardovani mostovi, i da ću posle svega tu istu pesmu pevati u glavnom gradu Holandije, gde će bivši predsednik Jugoslavije biti u zatvoru, a albanski ambasador gost na koncertu, verovatno bih mu savetovao da piše scenarija za meksičke serije. A eto, desilo se..."