Mojoj dragoj baki Bog je podario izuzetno dug život, ostavivši nas pomalo u nedoumici da li je time želeo da je kazni ili nagradi? Kako se upražnjavalo koje mesto za svečarskim stolom, tako je i njena briga za nas bivala sve veća: E, deco moja, ko će mene hraniti kad svi vi poumirete? U glavi su joj se brkali ratovi i monete, krune i petokrake, okupatori i oslobodioci, pa je uoči jednog dočeka, kad sam na njeno pitanje koja se to nova godina čeka odgovorio sa, recimo, „osamdeset i peta“, za svaki slučaj želela da to i preciziramo... Hiljadu devetsto osamdeset i peta?
       Znam, daleko sam ja još od moje bake, ali ponekad mi se čini da sam tako mator da bi se morao kandidovati za nešto? Kad me je neki dan mladi policajac zaustavio u ulici Žarka Zrenjanina, na moje nervozno gunđanje da „u ovom gradu vozim još od sedamdeset i druge“, odmerio je moje podočnjake i sedu bradu tako bojažljivo da sam već bio siguran da će me na kraju oprezno priupitati baš to: Hiljadu devetsto sedamdeset i druge?
       Dan je bio kao akvarel, sunčan, pozlaćen miholjskim nijansama, utorak, doduše, ali šta da radimo, niko nije savršen. Mladi pozornik i njegova partnerka delovali su kao promotivni spot svoje struke, skladno upareni, u onim teget puloverima, i pre su ličili na nekog s kim bi turisti poželeli da se slikaju, nego na klasičnu pandursku sačekušu na uglu jednosmerne ulice... Pronađimo, dakle, uljeza na ovoj slici? Rekao sam otkad vozim, a koliko sam prešao bolje da i ne govorim. Tri? Pet miliona kilometara? Pogledajte na šta liči „Škoda“ koja pređe sto hiljada. E, pa ni sa Ovim Modelom stvari ne stoje bolje. Neki vitalni delovi mašine su totalno doradili. A rezervni se ne mogu naći ni u najzabačenijim ćoškovima Najlon Pijace... Da, na žalost, ja sam taj koji se nije uklapao. Ne samo zbog toga što nisam nosio kacigu na skuteru (Kakvu kacigu? Na ovolikoj glavi!? Hoćeš li ti onda svakog dana dovoditi i patrolu da mi je skine, deda za repu, patrola za kacigu, iščupati ne može!?) i ne zbog toga što nisam imao nikakav dokument kod sebe (Evo, stavi mi lisice, treba li da legnem na zemlju kao oni Pacovi!?), nego najviše zato što sam se na trenutak pridružio primitivizmu koji već godinama ne mogu da pobedim... I kako je Mladi Policajac bio taktičniji, više sam padao u fazon Majkl Daglasa iz onog filma.
       Nešto sam se zakačio sa devojkom sa kojom imam troje dece, a to je za mene kao da sam se zakačio sa Sunčevim sistemom i par okolnih galaksija. Pa onda kasnim sa tekstovima koje sam obećao Čoli. I kasnim da se ošišam. I kasnim po Aleksu. Jedino u krizu srednjih godina stižem i pre nego što treba... Verovatno sam u besu pomenuo i Slobu, i mobilizacije, i NATO, ali jebeš ti to. Ako ću se do kraja života za svako živciranje vaditi na bombardovanje, onda bi bolje bilo da su Belosvetske Barabe onomad potrefile mene, a ne Stari Most... Sve može lepo da se reši, rekao je nasmešeni dečak u uniformi, i nije me kaznio. Ne novčano. Kaznio me je da nedelju dana razmišljam o tome da li je pored svega što se dešava u zemlji prioritet zaustaviti debelog bradonju na skuteru? Narednih dana štampa je vrvela od Vijetnamskog Sindroma. Naša lokalna štampa od prepucavanja kako Kralj Šećera i njegov kum razmenjuju radnike obezbeđenja kao duplikate sličica fudbalera. Setio sam se svih kriminalaca u uniformama, kopača raka sa krečom, carinika koji mi je ladno uzimao tri soma maraka da propusti par kutija sa CD-om „Devedesete“, i armije žandara-batinaša koje je Geda unajmio da ismeju školu SUP-a u Sremskoj Kamenici, na koju smo svi bili ponosni zbog oficira&džentlmena koji su nekad patrolirali našim mirnim gradom... Da, setio sam se tako i svih čestitih ljudi u plavom, i prebrojao da ih je ipak tu negde, pola-pola, i da postoji nada da će jednog dana i klinci kao Tih Mojih Dvoje biti većinski vlasnici reda i zakona... Pomalo me je strah da se biološki ne uklapam u tu viziju...
       Ali im se ipak, za svaki slučaj, još jednom izvinjavam za neprimereno ponašanje na javnom mestu, i zahvaljujem se na mandatnoj lekciji iz lepog ponašanja...