Juče smo davali šest nedelja ovogodišnjem budvanskom festivalu, to jest danu kad je Bosna dobila izlaz na more. I pored svih pretnji koje je u onih par dana medijske pažnje izgovorio direktor vašara, alias Gospodin Korektni, naša porodica se lagano spustila Slovenskom Obalom, a da se niko nije bacio kamenom na nas. Naprotiv. Čak smo uknjižili i par osmeha od grupe prilično folkolikih naplaćivača parkinga, i od jedne totalno karleušaste prodavačice sladoleda...
       Ne bih želeo da nepotrebno pominjem neka imena (ili da pominjem neka Nepotrebna Imena?), ali stvar se definitivno otela kontroli. Vaspitanje se kod nas očito smatra znakom slabosti, i to što nisam odmah odgovorio na silne uvrede ohrabrilo je Napaljene Početnike U Davanju Intervjua da odu predaleko u svojim smicalicama. Ipak, na kraju je samo potvrđeno ono staro pravilo: televizija može od svakog majmuna napraviti zvezdu, ali ne može od svake zvezde napraviti majmuna. Ili: ne BAŠ od svake zvezde...
       No, ako sam tih dana ja svima bio kriv, meni stvarno niko nije bio kriv. Nikad neki trećeligaš nije za manju lovu dobio priliku da me više blati po novinama. Svake godine dolazim u Miločer, na Citadeli sam održao na desetine dragih koncerata, i taj sentiment je prevagnuo da pogazim jedan gotovo sklopljen dogovor sa mnogo ozbiljnijim Sunčanim skalama, i pristanem na Kule I Gradove koje su se do kraja svele na teatralne zakletve u Časni Krst. I desilo se nešto potpuno predvidivo, kao kad ironijom žreba Real Madrid konačno dođe na penal malom seoskom klubu: Udri ga, uđi đonom, povuci za dres, ko zna da li ćeš ikad više imati šansu da mu se toliko približiš? Bude tu i pljuvanja i psovanja, bude i klizećih startova s leđa, ali na kraju svi trče da menjaju dres sa šampionima, jer pitanje pobednika nije ni dolazilo u pitanje: Real i posle toga ostaje Real, a Proleter sa Slane Bare zauvek ostaje Proleter sa Slane Bare...
       Žao mi je što sam svojim prisustvom uopšte skrenuo pažnju sa mlađih kolega, ali neizvesno je da li bi oni privukli pažnju i da su se na sceni pojavili sasvim sami? Pevane su tu neke pesme već otpevane na prethodnim festivalima, ali su srećom takve da ih tada niko nije primetio, kao što ih srećom niko nije primetio ni ovog puta, pa će valjati za još koji festival kad se malo proplaknu kroz kompjuter? Žao mi je i što je moje neslaganje sa organizatorom sve te kolege uglavnom stavilo na suprotnu stranu, kao da su oni, jadni, ti koje je ovaj stari lav želeo da ismeje svojom slobodom, šepureći se pred tim okrpljenim cirkusom...
       Ne, deco, pogrešno ste me shvatili, ja sam ipak Jedan Od Nas. I ako planirate da barem jedan dan u životu budete lavovi, ne smete se toliko plašiti zalizanog tipa u crnim čizmama, pa ne znam kakvim bičem da vam puca nad glavom...
       On vam nikad ne može biti rođak. Čak ni tako daleki rođak kao što sam vam ja..