Ako dosad nisam bio na Kosovu, sumnjam da ću ikad i otići...
       Čola, "Bijelo dugme", Lepa Brena, i još neki iz generacije sa kojom sam maturirao na estradnom smeru, još su punili halu "Boro&Ramiz" u Prištini, ali mene ni Boro ni Ramiz nijednom nisu pozvali. Recimo da je u mojim pesmama bilo suviše reči. I za one koji su ih razumeli, i za one koji nisu...
       Uglavnom, nisam dobio pravu priliku da svojim stihovima o ljubavi potpuno preokrenem shvatanje života ni ultranarodnjacima ni tipovima koji ženu kupe za dvesto maraka, "prvi vlasnik, prva farba", i drže je na kratkom lancu. Istini za volju, jednom kasnije, kad je odlazak Tamo već uveliko bio stvar politike, čak se i helikopter pojavio u varijanti, a kao poslednji adut Drugovi su mi ponudili garanciju "da neće biti nijednog Šiptara u hali, i da nema čega da se bojim", što me je definitivno prelomilo. Majstori su baš znali čime će me ubediti...
       Ne, nikad nisam bio na Kosovu, Kosovo je uvek dolazilo meni...
       Godinama treniram da o ozbiljnim temama govorim na neozbiljan način, ali ako mi to i ovog puta uspe, znači da sam stvarno dostigao savršenstvo? Diranje istorije zahteva gumene rukavice, posebno jedne ovako objektivne istorije koja se zasniva uglavnom na epskim pesmama i viđenju slepog guslara...
       Osamdeset i šeste sam napisao pesmu o polomljenom bagrenju, slučajno sam se zatekao u "Sava centru" i sa prijateljem Vukom Žugićem iza tamnog stakla reporterskih kabina gledao Deda Solunca kako višnjevim štapom preti Predsedništvu uhvaćenom u igri "podmornica" i sa stripovima ispod klupe. Niko za velikim stolom na pozornici nije slušao "delegaciju Srba sa Kosova", prošvercovanu od javnosti u veliku zbunjujuću dvoranu, a bilo je za tim stolom zaista raznog sveta. I nekih koji, nažalost, više nisu živi, i nekih koji, nažalost, još uvek jesu...
       Dve godine kasnije, jednu sličnu Delegaciju Sa Kosova, preživeli iz predsedništva, a velemajstor u žrtvovanju pešaka, poslao je u Novi Sad da izazove Jogurt Revoluciju. Dobro se sećam belih košulja i transparenata, tad sam prvi put nazvan Izdajnikom zbog toga što ne želim da učestvujem u nečemu u šta ne verujem, čime sam stekao nepodeljene antipatije Rodoljuba I Ratoljuba, i ispunio najvažniji uslov za sticanje "izdajničke spomenice"...
       Ali o petnaest godina koje su usledile ne bih ovom prilikom. Ne zato što ne mogu stati u kolumnu. Naprotiv. Zato što mogu stati i u psovku...
       Velemajstor je u međuvremenu matirao pa bio matiran, kraljica i topovi su mu došli glave, a Delegaciju Sa Kosova ponovo sam video prošle subote. Samo što se sada skraćeno zove Izbeglice. I što ne nose više bele nego crne košulje. I umesto transparenata slike onih koji su nestali...
       O "incidentu" koji se dogodio nesumnjivo će se puno raspredati ovih dana, iako je taj incident verovatno najbezazlenija ružna stvar koja se, godinama unazad, dogodila prisutnima. Ne mogu da govorim o tome ko je tu trebalo da odbrani čije dostojanstvo, jer od takvih scena ni svoje dostojanstvo ne umem da odbranim. I teško mi je da priznam da više nisam samo Razočarani. Sad sam, eto, Razočarani Kog Je Pomalo I Sramota...
       Izdržao sam da ne komentarišem posetu dečaku iz Goraždevca koji se vratio iz kome, ali kap sa Trga prelila je taj vrč gorčine. Lepo što je on darivan crno-belim dresom, ali da li postoji isti takav, samo bez bele boje, i za roditelje poginulih dečaka? Dokle ćemo trgovati tim ljudima? Znaju li svi oni koji ubeđuju prognane da se vrate Tamo da su saučesnici svake sledeće bombe i rafala? Isto kao i majmuni koji su započinjali ratove koje nisu bili kadri da dobiju. Budimo pošteni pa priznajmo da nismo imali Ratnika da to odbrani, da nismo imali Trgovca da nešto spase, i da nemamo Političara koji ume i druge da slaže tako lako kao nas...
       Imamo li onda bar Patrijarha? Da kao mudri Čarnojević po drugi put povede seobu, negde na Sever, gde će deca mirno moći da se brčkaju u potocima, i gde više niko neće biti prepoznavan po cipeli i iscepanoj krpici...
       Ne, ne znam više čija je to zemlja, đavo da je nosi, znam samo da naša odavno nije, nek mi Bog oprosti. No, sudeći po tome kome i šta sve Bog ovih dana oprašta, s njim ne bi trebalo da bude problema...
       Daleko veća frka će biti da oprostim sam sebi što sam to rekao tek sada...