Naša poslednja tri pokušaja da napravimo koncert na drugom kontinentu završavaju se mojim pismenim izjavama zašto nismo otišli, i čini mi se da je sportski da se posle tri bezuspešna pokušaja ispadne iz igre? Možda sam još pod utiskom razočarenja koje doživi svako kome se desi da se sa neraspakovanim koferom vrati sa aerodroma, ali u međuvremenu sam već razgodio i ovogodišnji "kaparisani" koncert u Americi, želeći da i publiku i bend ubuduće poštedim ovakvih situacija...
      Dva puta su naši koncerti u Americi bili odlagani zbog famoznih obrazaca i formulara, a ovog puta je došlo do prave birokratske ujdurme koja me je naterala da prevrnem čitavu kuću tražeći neophodnu vojnu knjižicu, ali ni to nije pomoglo. Posle provere je, doduše, Ovaj Opasni Pedesetogodišnji Bački Komandos, na planirani dan polaska ipak dobio Australijsku vizu, ali dvojici članova benda to nije pošlo za rukom...
      Prvo smo nezvanično saznali da je naš Dragan Ivanović na nesreću imenjak i prezimenjak nekog nesretnika umešanog u "kriminalnu delatnost", a kasnije nam je čak došapnuto da se ustvari radi o liku sa "Haške liste", no u svakom slučaju je utešno što nas brkaju sa lopužama i ratnim zločincima koji su nam na sramotu zapali za zemljake...
      Dvanaestog februara, u šesnaest nula-nula, kad ambasada prestaje sa radom, i zvanično nam je saopšteno da Dragan Basista nije dobio vizu. Istog momenta počele su kalkulacije "bez koga bi se možda moglo?", jer bez basiste nema smisla da svira ni bubnjar, bez ritam sekcije bi, znači, komotno moglo i bez sintisajzera, a onda ni saksofon ni violina nisu baš neophodni? Improvizacije su, doduše, uvek moguće, ali nisu nas improvizacije dovele do pozicije na kojoj smo. "Unfuckables" deluju pod starom musketarskom devizom, i tu neke skraćene verzije nema. Ili idemo svi, ili ne ide niko. Naravno da smo puno koncerata održali samo Duja i ja, ali to već godinama nismo radili, i to bi u velikim salama, gde je planiran i najavljen čitav bend, delovalo u najmanju ruku tezgaroški.
      Odlučili smo zato da sačekamo sledeće jutro, kad bi se zbog vremenskih razlika moglo još ponešto promenuti? Gođa je bio prvi na otvaranju ambasade, ali tu je obavešten da je sad sporna i Perina viza, i da naš bubnjar mora da priloži "samo još neki papirić", to jest lekarsko uverenje kojim je oslobođen služenja vojnog roka pre desetak godina? JNA je stvarno moćna armada, zbog njih nismo mogli da putujemo dok su se oni pitali, a sad zbog njih ne možemo da putujemo ni kad se pitaju drugi? No, kao što je poznato, neki članovi benda su oženjeni, neki zaposleni, priča se iznenada neočekivano zakomplikovala. Jedni su uzeli slobodne dane, drugi preselili porodice kod rođaka, priznajem da sam i ja prekinuo dugo planirani odmor sa Oljom i Aleksom da bih se vratio u zemlju i predao pasoš na viziranje, mada se ispostavilo da za to i nije bilo preke potrebe? U Australijsku ambasadu pozvani smo tek sedmog februara, kad su stigle "garancije", i pošto smo i tad ostali bez informacije kad će nam vize biti "udarene", tešili smo se činjenicom da smo i prošli put vize dobili tek na dan polaska, pa će verovatno tako biti i ovog puta? To, doduše, nije baš bilo u skladu dogovora "da ne krećemo na put ako nedelju dana pred put i vize i avionske ne budu regulisane", ali imali smo puno poverenje u ljude s kojima smo se dogovarali, i niko nije dizao preveliku paniku. U toku vikenda ipak sam nazvao prijatelja koji je konzul jedne strane zemlje u Beogradu, ne bi li mi objasnio tu čudnu proceduru, i objasnio mi je da su Australci nakon "jedanaestog septembra" uveli vize svima, čak i Amerikancima, i da je sad čitav taj ionako zapetljan ritual još složeniji nego što je bio. I pored toga, nisam ni sanjao da može da bude toliko "složen" pa da potraje sve do jedanaest časova u četvrtak, trinaestog februara, kad mi je napokon javljeno da sporne vize još uvek nema, čak štaviše da sad postoje dve sporne vize, o čemu su konačno obavešteni svi koji su pet dana "stand by" dežurali kraj telefona, i kad smo morali da se pomirimo sa saznanjem da od puta nema ništa. Ni na koncert u Rumu ne bih poveo bend da nešto nije u redu u podne kritičnog dana, a kamoli na putovanje dvadeset i sedam hiljada kilometara dugo. To bi ipak bilo pomalo neodgovorno, ako ne prema nama, onda sigurno prema našim porodicama?
      Nastupi u Australiji dogovoreni su još davno, sa ljudima koji su delom učestvovali i u odličnoj organizaciji naših prethodnih koncerata u Sidneju i Melburnu, i činilo se da je sve u redu. Na našu veliku radost, najavljeni su i koncerti u Brizbejnu i na Novom Zelandu, odakle su stizale prijateljske poruke i izveštaji o velikom interesovanju. Vrednost svoje publike odavno ne merim ciframa, ali saznanje da će sale biti ispunjene kao prilikom našeg prethodnog gostovanja dodatno me je radovalo. Na žalost, jedan ponižavajući birokratski gest doveo je i organizatore i publiku i nas u beznadežnu poziciju. Oko pola tri, po povratku u Novi Sad, zatekao sam vest da je "sad konačno sve u redu", i da se navrat-nanos upustimo u sado-mazohističko putovanje koje bi nas teoretski još moglo dovesti do cilja, ali i za to je bilo prekasno.
      Od toliko očekivanih koncerata ostalo je na kraju samo još jedno mučno iskustvo od kog niko neće imati sreće. Iz jednog drugog iskustva znam da su vrata Australije za nas zauvek zatvorena. Profesionalno-materijalna strana priče, propali termini u kalendaru, svi problemi koji se odjednom nameću i organizatorima i nama, ma kako to zvučalo, ipak su u senci neostvarene čarolije koja nam je svima sve više potrebna...
      Kao što i Gođi sad treba malo sreće da izađe na kraj sa tahikardijama koje su ga pravo iz ambasade odvele u carstvo specijalista...
      No, Menadžer je to, moj brale...
      Siguran sam se da će se već nekako iscenjkati za najbolji mogući puls...